Матијас Лесор, кошарка и вечити дерби: Какве су казне за насиље спортиста на терену
18. март, 2023.
Десетине хиљада на Националном окупљању за КиМ
18. март, 2023.
Прикажи све

Камени мост међу двјема културама

Игор Мандић, (Фото: Модерна времена)

Истакнутије од осталих на истом трагу, Игор Мандић његовао је свој афинитет напрама Београду као аподиктичном центру заједничких културних премрежавања и мрјестилишту свију тенденција што су у себи носиле скупне наше идентитетске точке.

Игор Мандић, (Фото: Јутарњи лист)

Кад би се на данашњем простору што му тепамо пришварком Регија – а што у нарави презентира подручје на којем се простирала покојна СФРЈ – хтјела одредити свеобухватна културолошка, културолика или културоидна егида, нековрсни заједнички називник што је по својем постању припадајућ и приљепчив свима, зацијело би се као сигнум том знамену плебисцитарним консензусом искристализирало име – Игора Мандића. Несмотрени случајни непажљивац илити нехотични нехајник из свега би излучио и некакву магму југославенства (да не кажем и чега још горега!), што у себи носи иманентност уграђености априорне осуде, премда је посриједи, уствари, припадништво заједничком дјетињству и споразумијевање скупним језиком којим међусобно ћаскамо и без преводитеља и без шумова у комуникацији. Да, заједничким језиком међусобно ћаскамо и без преводитеља и без шумова у комуникацији: успркос активним, а неуспјешним, агресијама националиста који јакошћу својега незнања и тупости покушавају свима нам разумљив језик именовати етикетом према националним нам припадностима… Ама, око тога нису се могли договорити ни учени језикословци – и, ено, не иде им од руке ни надаље – а камоли да у томе успију бучни глупани с друштвених мрежа, односно са страничица акутно десних тједних новиница и порталчића до којих не допиру ни правопис ни занат, ни зрака објективност ни трачак истине…

Али, Игор Мандић могао је све. Могао је бити на страни или једних или других; но, он је морао бити искључиво на страни самога себе. По могућности усамљен. А најчешће је био на страни истине, те одлике што почива на датостима интелекта: кад се не може прихватити став који није очигледан и гдје се не држи до спознаје која није на страни човјека, појединца. Нарочито појединца који мисли, па макар и криво… Кондицију те врсте устрајности код Игора Мандића подупирала је и изнутра вазда потпиривала незатомљива љубав према формативним годинама у локалпатриотској Далмацији и нешто ширим протегама у козмополитској Југославији.

Иако би га се могло сврстати међу апатриде – он се томе јамачно не би опирао: штовише, радо би придометнуо какав штос или њему својствену зајебанцију – судећи према свему ономе што смо читали у његовим књигама или интервјуима, али и гледали на телевизији у исповједним разговорима, Мандић би за себе зацијело казао како је истински – панславист. Он није био велики Хрват, није чак хтио бити ни добар Хрват: он је био искључиво статистички Хрват, Хрват из регистра матичног уреда или администрације крштених из жупских љетописâ… Он је био Славен, најточније јужни Славен, гдје је једно племе било српско, а друго хрватско. Тко га је хтио разумјети могао је то свладати и већ гледајући неки од његових телевизијских интервјуа што су и овог часа доступни на интернету, док смо ми ини, његови вјерни читатељи и пратитељи – па и ученици, зашто не!? – то одавно положили читајући његове либре.

Истакнутије од осталих на истом трагу, Игор Мандић његовао је свој афинитет напрама Београду као аподиктичном центру заједничких културних премрежавања и мрјестилишту свију тенденција што су у себи носиле скупне наше идентитетске точке. Српска књижевност била је важна његова жила напајања, која ће се прометнути до у пупчану врпцу, спону што ће га везивати и калем који ће га трајно наврнути на припадност уљудби својих комшија. А без икаквих амбиција за присвајањем и отимањем онога што му не припада. Уосталом, Мандић је подједнако као своје прихваћао и оно хрватско и оно српско…

И кад је то било непопуларно, па чак и егзистенцијално рискантно, он се није одрицао својих прекограничних пријатељстава и сурадњи. Рабијатан по својем интелекту и агресиван аконто властите горопадности, често је бурдижао у супротном смјеру пркосећи и фортуналима и рефулима вјетра јачега од себе. Падао је, али се није клањао. Губио је, али није одустајао. Поражаван је, али се није предавао. Ходао је усправно и кад су га рушили. Ишао је напријед и кад су га кочили. Побјеђивао је и кад су му забијали голове…

Игор, Игор Мандић…

Тај афирмативни рафинман који је имао према Србији, Мандић је артикулирао у више праваца. Било да је у хрватским медијима суставно и редовито приказивао књиге српских колега, било да је колико су прилике допуштале релативно често путовао у Београд на коју од књижевних трибина или представљања књигâ, било да је у самој Србији писао за тамошње новине или објављивао књиге код српских издавача… Он је доиста био камени мост међу двјема културама: фокус у којем се сусреће поглед два различита ока из исте главе.

Колумнистичка самосталност у комунистичком систему, јасно, није могла завршити на добро. Укинут ће му се редовити простор у којем је објављивао своје коментаре, па ће важни београдски НИН Мандићу дати шансу за даљње дјеловање. На страницама те култне тисковине из тједна у тједан објављиват ће књижевне критике о рецентној продукцији с обију страна, што ће најпослије резултирати књигом „Романи кризе“ (Просвета, Београд, 1996.). Већ тада славни критичар посветит ће се искључиво прозној активи, а речени либар бит ће први либар једнога хрватског писца објављен у Србији након Домовинског рата…

Игор Мандић, (Фото: Модерна времена)

Наравно, у Хрватској та вијест неће одзвонити тоновима консонантног акорда, а одлазак Мандића у Београд на промоцију – док је воњ ратног барута и динамита још свјеже мирисао у ноздрвама овдашњега пука – појачат ће још и више анимозитет сународњака му према његовом и лику и дјелу. И ту је ствар Мандић чинио устрајући на провокацији, тер ходајући по живцима оних што се нису с њиме ни културолошки ни идеолошки слагали.

Завршетком Домовинског рата, према крају 90-их година граничне опне између Хрватске и Србије све ће више омекшавати, а нарочито ће оне бити проточне за културњаке. Мандић ће те повлаштене буже користити све више за бивати у Београду. У Хрватској, пак, након пензионирања, непуну годину дана писат ће своју колумну и у овом тједнику, у Новостима. Окупио их је накнадно у књизи „Заузето, Хрват!“ (Профил, Загреб, 2011.), зрцално их отиснувши унутар истих корица на којима с друге стране стоји насловница с титулом „Слобода лајања“ (то су колумне што су објављиване у првој декади 90-их у дневнику Слободна Далмација, у ондашњој му рубрици мандићевског имена: „Поткивање јаја“). Стаж Игора Мандића у овом тједнику, односно „привремена окупација“ како он истиче у самој књизи, трајао је од 4. XИИ. 2009. до 12. XИ. 2010.

Исте године кад и потоња дупла књига, у Београду је објављен и обиман свезак што у себи садржи текстове писане о књигама српских писаца у раздобљу 1959. – 1998. На насловници стоји, двописмено: Игор Мандић, а подно имена наслов: „Кај сте писали, бре? Шта сте написали, бре?“ И тај је обилати том један могући вид обавезне литературе на књижевним студијима обију земаља. Ово чудо од човјека и бриљантни ерудит де факто до својега је посљедњег даха писао: књижевну критику у тједном ритму гестом једнога новог и помало шашавог стила што га је сâм инаугурирао након потврдâ у свим пријашњима. Примјећује ли се да га нема већ годину дана, и, фали ли нам Игор Мандић данас? Јест, фали! Јасна ствар! Он је био сол разума, сол памети, да нам култура и текстуалност не обљутаве.

Синиша Вуковић
Извор: Портал Новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *