Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Ако појам „српског света“ ишта значи и ако има икакав смисао, то би ваљда била идеолошка пропаганда окупљања свих српских институција, удружења и покрета око Вучића као „једине истинске патриотске опције и реалног центра моћи“. Под претпоставком да у Београду вјечно влада АВ, то би била београдизација свега српског на свијету.
Некада, у вријеме Милошевића, то се манифестовало кроз неприродну „екавизацију“ Срба преко Дрине, али и кроз жигосање као издајника сваког ко није беспоговирни послушник Милошевићеве (а касније и Мирине) политике. Та се политика окончала преполовљењем броја истих тих прекодринских Срба, раздружењем Србије и ЦГ, и довођењем НАТО чизме на Косово.
Данас, са Вучичем у том београдском центру, наставља се промоција те политичке перспективе са Београдом као једином лидерском тачком (која планира, финансира и одлучује) а осталим српским крајевима као провинцијама које – или беспоговорно слушају, или постају „издајници српства“.
Ако узмемо да Срби преко Дрине имају значајну политичку аутономију унутар БИХ, и да самим тим већ деценијама представљају аутентичну и легитимну политичку снагу на простору гдје живе; и ако се сјетимо да Срби у Црној Гори и сви други црногорски грађани који се не одричу српског идентитета имају државотворну снагу унутар Црне Горе; а Срби на Косову на челу са владиком Теодосијем и игуманом Дечана о. Савом показују видљиву виталност и способност дијалога са међународним центрима, – онда их ово Вучичево провинцијалисање збиља, све скупа деградира и у перспективи чини везаних и руку и ногу.
Како опажа проф. Ломпар, такво деградирање надаље рађа анимозитет већинске Србије према људима који би свему овоме пружили отпор, али и анимозитет самосвјесних Срба у Српској, Црној Гори и на Косову, према оваквој имбецилној политици Вучичевог кабинета.
Умјесто да се политичка зрелост Срба изван Србије искористи као додатни пар мотора у механизму опште-српског напретка, те да уз координацију и добру вољу Београда добијемо „вишецијевни“ бацач политичких идеја и акција, Вучићев „српски свет“ све то деградира на ниво зарђале кубуре, чији дјелови се распадају и отпадају један од другог.
Када би геополитички бар била могућа једна држава свих Срба каква је Шведска = свих Швеђана, или Италија свих Италијана (мисли се на ове европске припаднике тих народа и њихове домицилне територије) па би та и таква централизација имала смисао. С тим што би и тада требало имати филигрански осјећај у процесу интеграције и разликовати историјску и идентитетску посебност одређених крајева. А како то сад није могуће (без кривице Србије у вези тога, него из разлога стратегије великих сила) онда ово понашање добија димензију сукоба са реалношћу и приказивања Срба у очима остатка свијета као политичких фантазера и реметилачког фактора. Умјесто да дјелујемо унутар политичких датости садашњице и самим тим као конструктивни фактори друштва и система Српске/БИХ, Црне Горе и Косова – са потенцијалом да као такви у перспективи будемо фактор интеграција, ми се Срби претварамо у дегенерисану политичку снагу, неспособну да искаже свој максимум тамо гдје живи, а без реалних шанси да буде дио оне политике која жели да је узме под своје, са ништа већом амбицијом од перспективе једног привеска или звечке…
До читања у сљедећем броју….
