На првом међународном скупу „Анђели у књижевности” више од половине учесника чинили су млади истраживачи
Први међународни скуп на тему „Анђели у књижевности” одржан је првог јуна 2023. године, у организацији Одсека за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду и Битије издаваштва. Милан Громовић, који је говорио испред Организационог одбора, истиче као посебно важну чињеницу да су „више од половине учесника чинили млади истраживачи”. Уколико бисмо томе придодали упечатљиву реченицу једне од чланица Научног одбора, Горане Раичевић, односно реторско питање: „Шта нам је више потребно него анђели”, неопходност и сврсисходност конференције је и те како оправдана.
Скуп је организован у четири симетричне сесије, при чему је груписање било спроведено тако да се излагачи међусобно надопуњују у оквирима тематских целина, и то: „Библијски подтекст и народна епика”, затим „Стара српска књижевност и књижевност барока”, „Анђели у поезији” и на крају „Анђели у прозном стваралаштву”. Пленарно излагање „О анђелима у делу Димитрија Кантакузина” Наташе Половине показало се ефектним, будући да се интертекстуалне везе могу сматрати споном са раније наведена четири рукавца тумачења велике, универзалне и неисцрпне теме ангелологије. Будући да је Кантакузин „један од ретких писаца средњовековне књижевности за кога и данас можемо рећи да је модеран”, та карактеристика представља сусрет са излагањима посвећеним песништву уопште, поготово када осмотримо његову атрибуцију као „песника будућег века”.
У наведеном контексту можемо говорити о излагањима Марка Радуловића, Милана Громовића, Добривоја Станојевића, Слађане Миленковић, Милице Миленковић, Жарка Миленковића, Антонија Симића, Александре Пауновић и Растка Лончара. Поред тога, истакнута је и могућност иконографских утицаја на стваралаштво Кантакузина, што је у складу са сликовно-књижевним тумачењима Јелене Марићевић Балаћ и Владимира Папића, као и Дејана Ајдачића, потом упливима кинематографских представа анђела Владиславе Гордић Петковић, али и са излагањем Оливере Радуловић које је илустровано Рубенсовом сликом „Пад проклетих”.
Уколико бисмо говорили о анђелима као створењима која више значе својим деловањем, него својом појавношћу, што је вишеструко истицано, библијске и хагиографске сфере тумачења, о којима говоре Ђина Весић и Тамара Бабић, потом Доминика Гапска, Николина Тутуш и Александра Костић Тмушић, припојене са мистичним „нешто” из народне традиције, о којем излажу Драгољуб Перић и Миливој Бајшански, долазе до одређења које Ђорђе Ђурђевић сублимише речима: „Путем анђела текст отвара свој пут према трансцеденталном.” Уколико бисмо анђеле изнова повезали са сакралним у литерарном, морали бисмо такву атрибуцију приписати и делима о којима говоре Милорад Дурутовић, Биљана Турањанин Николопулос, Јелена Младеновић и Кристина Рајић. Другим речима, као што је Бели анђео са фреске прешао на плакат, његове очи су одговарајућа метафора за прегледност опсежног тумачења теме ангелологије у оквирима научног скупа „Анђели у књижевности”.
Извор: Ленка Настасић www.politika.rs
