Piše: Branko Milanović
Niko ko putuje u Kinu ne može ostati ravnodušan prema uticaju novih tehnologija koji tamo zatekne. Taj uticaj je u Kini daleko snažniji nego, mislim, bilo gde drugde. Deo tog uticaja specifičan je za strance i treba ga posmatrati na drugačiji način. Pod tim mislim da su stranci, koji ne govore kineski, kao i Kinezi koji ne govore strane jezike prirodno usmereni ka novim tehnološkim uređajima kako bi nadoknadili probleme u međusobnom razumevanju. To zaista predstavlja napredak u odnosu na vreme pre pojave veštačke inteligencije, ali posetilac bi ponekad mogao da otkrije da mu staromodna imitacija onoga što želi da vidi ili kuda da ide – mahanjem rukama, gestikulacijom ili oponašanjem zvukova – može doneti preciznije informacije nego one koje mu ljubazni domaćini mogu dati gledajući u svoje pametne telefone.
Dimitrije Milić: Kako će Francuska i Nemačka dočekati mandat Trampa
Drugi aspekt, o kome se mnogo pisalo u zapadnim medijima, jeste upotreba novih tehnologija za društveni nadzor. Posetiocu je to najočiglednije u nedostupnosti pojedinih standardnih internet servisa kao što su Google, Yahoo ili društvene mreže. Za Kineze to nije toliko problem jer koriste kineske pretraživače i kineske društvene mreže, mada sam čuo da kineski Weibo nije tako dobar kao Google. Ali, po mom mišljenju, to je zanemarljiva neprijatnost ako se u Kini boravi nekoliko nedelja. Mnoge zapadne mejnstrim medije prestao sam da čitam pre nekoliko decenija, pa mi je svejedno da li su dostupni ili ne. Pomalo mi je samo nedostajao The Wall Street Journal i The Financial Times (koje ionako čitam samo u štampanom izdanju), ali su brojni drugi vodeći zapadni listovi, kao što su Le Figaro, La Vanguardia i slični, dostupni u potpunosti. (Proveravao sam samo publikacije na jezicima koje govorim.)
Takođe, prilično očigledno, dostupan je i China Daily, koji s vremena na vreme čitam u Njujorku, a koji je sasvim dobar za jednostavne vesti bez komentara (svi komentari, naravno, odražavaju stavove kineske vlade). Dostupan je i Substack – iako zavisi od toga koji pretraživač koristite. Čini mi se da postoji izvesna nasumičnost u efikasnosti Velikog kineskog digitalnog zida (Great Chinese Firewall), kao i u svim ljudskim aktivnostima, pa ni veštačka inteligencija tu nije izuzetak. (Situacija je bila potpuno ista i pre 18 meseci, kada sam poslednji put bio u Kini.)
Postoje i zanimljive nepravilnosti, kao na primer da je Komersant, ruski pandan Financial Timesa (s liberalnim političkim stavom), blokiran, dok drugi ruski mediji nisu. Očigledno je i da je sve što dolazi iz Srbije, Hrvatske i drugih balkanskih zemalja potpuno dostupno – broj Kineza koji bi hteli da čitaju srpske vesti na originalnom jeziku verovatno se meri jednocifrenim brojem. Pretpostavljam da je slična situacija i sa medijima iz drugih manjih zemalja, kao što su baltičke, centralnoameričke ili afričke države (mada to nisam proveravao).
Postoji i treći, najvažniji aspekt novih tehnologija koji je u Kini vidljiviji nego drugde jer je ona na tom putu otišla mnogo dalje nego, na primer, Njujork. U mnogim slučajevima radi se o potpunoj i bezrazložnoj zavisnosti od informacija koje nam daju pametni telefoni, do te mere da ljudi ignorišu sve druge zdravorazumske i prilično očigledne „stvarnosne“ informacije. Čini se kao da su mozak i zdrav razum napušteni u korist onoga što nam kaže mali šareni ekran. Delimično je to posledica izuzetno segmentiranog načina života koji vodimo. Više puta mi se dogodilo da pitam prolaznike gde se nalazi neko mesto (sećam se dve gotovo komične scene u Londonu i Hjustonu), da bi me zatekla njihova potpuna zbunjenost – a mesto koje sam tražio bilo je bukvalno tik pored. Život mnogih ljudi je toliko ograničen: svodi se na odlazak na posao (ako se ne radi od kuće), vožnju nazad kući, odlazak u tržni centar, naručivanje robe preko Amazona i potpuno ignorisanje svega drugog oko sebe. (Veče za provod pak podrazumeva odlazak u restoran, parkiranje u podzemnoj garaži i vožnju nazad kući.) To u osnovi uništava ono što čini gradski život – upoznavanje ljudi i mesta koja nas okružuju.
Zbog sveprisutnosti naprava i problema u komunikaciji, ovaj aspekt je u Pekingu dobio preterane razmere. Nema više susreta (a upotrebljavam ovaj izraz u njegovom osnovnom značenju, mada će možda uskoro morati da se koristi i u prenesenom), koji ne uključuju, od prvog koraka – pa čak i u nekoliko narednih – konsultovanje treće „osobe“: veštačke inteligencije.
Dimitrije Milić: Kako će Francuska i Nemačka dočekati mandat Trampa
Nema sumnje da će preterana upotreba veštačke inteligencije imati dugoročne posledice. Mislim da će intuicija, koja je jedan od ključnih sastojaka znanja, biti značajno oštećena: često donosimo procene o ljudima („prijatelj ili neprijatelj“) ili događajima upravo na osnovu intuicije. Ako ta funkcija propadne, naše procene će biti mnogo manje precizne. I sposobnost učenja će se smanjiti. Možemo takođe očekivati i sve šire „zatupljivanje“ stanovništva. Nešto od toga je već vidljivo.
S druge strane, savremenici obično precenjuju negativan uticaj tehnoloških promena. Činjenica da mašine, a ne ljudi, beru pamuk nije nas učinila fizički slabijima. Samo smo zamenili berbu pamuka teretanom. Možda ćemo na sličan način razmišljanje o ljudima ili knjigama zameniti nekom drugom intelektualnom aktivnošću. Samo je nama danas teško da odredimo šta bi to moglo biti.
Izvor: RTS OKO
