Kao i sve značajne vesti, i ova je bila kratka: posle višemesečne bolesti preminuo je Miroslav Šolević u 75-oj godini.
Hronika najavljene predaje 21.
Proletos je otišao Kosta Bulatović, sada mu se pridružio Miroslav Šolević.
Kosta se od početka otpora kosovskometohijskih Srba, suočavao sa progonom i gorčinom izdaje, za razliku od njega Miroslav Šolević je doživljavao i istorijske pobede, čiji je strateg i izvršilac bio, imao je slavu narodnog tribuna nenadmašnog u novijoj srpskoj istoriji, no i on je vrlo brzo doživeo gorčinu poraza i izdaje, koju je podnosio dostojanstveno, mudrački.
Ponekad bi mu se učinilo da bi se moglo još štogod oposliti, još probuditi zapretene sile narodnog otpora, ali bi se brzo vraćao iz tog sna.
Svojim retkim političkim darom Miroslav Šolević se nametnuo kao istinski vođa narodnog pokreta, koji je kasnije nazvan antibirokratska revolucija. Kao takav, najzaslužniji je za smenu sklerotičnih soc-realističkih režima u Vojvodini i Crnoj Gori. Tu zaslugu istorija tek treba da mu prizna. Ali upravo u tim događajima on je postao magnet za razne savezne, republičke i pokrajinske službe bezbednosti. Srbijanska je budno pratila da ne postane suviše autonoman, crnogorska mu je podmetala u kadrovske liste svoje „spavače“, hrvatka je razvila široku propagandnu delatnost protiv njega…
Kada je došlo vreme da se narod privede „demokratskim izborima“, službe su već imale favorite i za „poziciju“ i za „opoziciju“. Tu nije bilo mesta za svojeglave narodne tribune, sa njima se nikada ne zna…
Danas Srbi sa Kosova i Metohije nemaju svoje autentične vođe.
Nije neka uteha što je seča knezova počela mnogo ranije i to od „bratske ruke“.
Aleksandar Živković
