Реџеп Тајип Ердоган је на власти више од две деценије, прво као премијер Турске, а од 2014. као председник. Након што је 2017. усвојен нови устав, он је уживао невиђена овлашћења која намерава да задржи још много година.
“Султан” ће се на новим изборима суочити с три противника у првом кругу председничких избора 14. маја, а по први пут се Ердоганова политичка будућност чини неизвесном откако је његова Партија правде и развоја (АК) дошла на власт 2003. Његов главни противник је 74-годишњи Кемал Киличдароглу из странке левог центра ЦХП. Друга два кандидата су Мухарем Инце из Домовинске партије левог центра, која се одвојила од ЦХП-а 2020. и десничар Синан Оган.
Недавне анкете показују да ниједан кандидат неће победити у првом кругу: тренутна подршка Киличдароглуа је 47 одсто, док је Ердоганова нешто више од 43 одсто. Пошто је Инсе поделио гласове левог центра – његова подршка износи седам одсто – вероватно ће ускратити Киличдароглу победу у првом кругу. У зависности од тога да ли ће његове присталице бити уздржане у другом кругу, можда ће дати Ердогану солидну шансу за још један мандат.
Турска је од 2018. претрпела неколико фискалних криза, лира је пала, а инфлација је достигла 80 одсто. Два разорна земљотреса су 6. фебруара убила око 50.000 људи на истоку земље. Ипак, економија је показала изненађујућу отпорност. Истанбул је доживео импресиван грађевински бум.
У сваком случају, Ердоганова суштинска подршка у срцу Анадолије и радничким четвртима турских градова није обликована економским разлозима већ верским уверењима и националистичким осећањима. За милионе Турака, он је човек који је оживео статус Турске као регионалне силе. Чак ни спора почетна реакција владе на ублажавање последица земљотреса није нанела велики ударац бројевима АКП: за верске конзервативце, то је била Алахова воља, а људи мало могу да ураде да промене исход.
Ердоган, такође, игра на националистичку карту, а САД су му нехотице помогле. Амерички амбасадор у Анкари Џеф Флејк је крајем марта отишао у седиште ЦХП, где је имао састанак с лидером странке и кандидатом Кемалом Киличдароглуом. Ердоганов ривал је касније рекао да је са Флејком разговарао о “питањима од заједничког интереса између две земље”. Ово је био гест Вашингтона и подстакао је Ердогана да формално прекине све везе са Флејком: ако буде имао смелости да га замоли за састанак, рекао је Ердоган, врата ће му бити залупљена пред лицем.
Само недељу дана касније, Ердоган је с великом помпом примио руског министра спољних послова Сергеја Лаврова. Посета је послала јасан сигнал турској јавности да Москва жели да види победу Ердогана. Њихов састанак одржан је иза затворених врата, а поверљиви разговор није праћен никаквим саопштењем за јавност.
Након неуспелог покушаја државног удара 2016. године, када је Путин постао један од првих глобалних лидера који је дошао до Ердогана, турско-руски политички и економски односи су у сталном успону. Русија је кључни економски партнер Турске, а руски посетиоци – очекује се око седам милиона ове године – су витално важан извор прихода за турску туристичку индустрију.
Истовремено, антиамериканизам у Турској је на врхунцу. Турци свих политичких нијанси окривљују Бајденову администрацију за нескривену америчку подршку Грчкој око спорних економских зона у Егеју и источном Медитерану. Такође су љути на америчку војну и логистичку подршку Курдима у Сирији, за које влада у Анкари сматра да их у потпуности контролише ПКК, означена терористичка група.
Путинов могући долазак крајем априла на инаугурацију нуклеарне електране “Акују”, прве у Турској изграђене уз кључни допринос “Росатома”, била би благодат за Ердогана. То би додатно оживело његов регионални престиж и подсетило турске бираче на опипљиве предности сарадње с Русијом.
Такође, на спољнополитичком плану Ердоган ће вероватно имати користи од текућег отопљења у односима са Сиријом и Ираном. За многе Турке, посебно на истоку земље, сваки потез који ће вероватно олакшати повратак сиријских избеглица у њихову матичну земљу, а има их скоро четири милиона, биће виђен као добродошла вест.
Москва ће почетком маја бити домаћин састанка министара иностраних послова Анкаре, Техерана и Дамаска, само недељу дана пре турских избора.
Ердоган је лукав, искусан политичар који Турску идентификује са собом. Победио је на тринаест анкета широм земље и намерава да победи на четрнаестом. Можда има друге карте у рукаву – ако глас иде против њега – како би се осигурало да и даље победи. После неуспелог државног удара 2016. године, препунио је судове својим присталицама. Чак и његови противници приватно признају да је тешко замислити његов уредни одлазак с кормила.
Извор: www.glassrpske.com
