Хенри Кисинџер је 17. децембра објавио чланак под именом “Како избећи још један светски рат”. У њему је 99-годишњи доајен реалистичке школе међународних односа истакао да се ближи време за мир у Украјини, како би се смањио ризик од још једног разорног светског рата.
Кисинџер упоређује тренутну ситуацију у Украјини са септембром 1916. када је, по његовом мишљењу, пропуштена прилика да се оконча Велики рат на основу “модификованог статуса кво анте”. Његов оквир за мир кроз преговоре би “потврдио слободу Украјине”, укључујући њену везу са НАТО-ом. То би такође “дефинисало нову међународну структуру” и на крају омогућило Русији да “нађе место у таквом поретку”. Русија би морала да одбаци своја освајања од 24. фебруара, али не и територију коју је заузела 2014. године, укључујући Крим, што би могло бити предмет преговора и могућих референдума након прекида ватре.
Кисинџерова анализа је ипак дубоко погрешна, јер су све стране и даље уверене да је победа још надохват руке. Он упозорава да је “пожељни исход за неке Русија која је постаје импотентна због рата”, напомињући да се не слаже с тим ставом.
Није изненађујуће да Кисинџер жели да се поново успостави “мир и ред”. За њега појмови “равнотеже” и “равнотеже снага” означавају инхерентно пожељно стање глобалних ствари у 21. веку, ништа мање него што су то учинили у Европи након Бечког конгреса 1815.
Али основни проблем с Кисинџеровим аргументом је то што он стоји на погрешној историјској аналогији упоређујући Први светски рат са тренутним сукобом у Украјини и неизбежно иде до једнако погрешног закључка. Поједностављено речено, ниједна од зараћених страна у Првом светском рату није желела компромисни мир 1916. на основу статуса кво анте белум. Нико од кључних играча то сада не жели: ни Путинова Русија, ни “колективни Запад” којим командује Бајденова администрација, којој су и “Европа” и режим у Кијеву у потпуности потчињени.
Преговори
Да бисмо разумели проблем потребан је дугачак цитат. У августу 1916, каже Кисинџер, након две године рата и милионских жртава, главни борци на Западу почели су истраживати изгледе за окончање покоља: “Будући да ниједан замислив компромис није могао оправдати жртве које су већ претрпеле и пошто нико није желио да пренесе утисак слабости, различити лидери су оклевали да покрену формални мировни процес. Стога су тражили америчко посредовање. Истраживања пуковника Едварда Хауса, изасланика предсједника Вудроа Вилсона, открила су да је мир заснован на модификован статус кво антеу надохват руке. Међутим, Вилсон је, иако је био вољан и на крају жељан да предузме медијацију, одгодио до председничких избора у новембру. До тада су британска и немачка офанзива додале још два милиона жртава”.
Ово је једноставно нетачно. Као што знамо из бројних извора, Немци до краја нису били вољни да преговарају, а тражили су да задрже добитке у Белгији и североисточној Француској. С друге стране Британија је, чак и више од Француске, увек очекивала да ће поразити Немачку, не само захваљујући смртоносном ефекту блокаде Краљевске морнарице. Када је Хаус предложио својим британским домаћинима да САД сазову мировну конференцију, уз обећање да ће свако немачко одбијање да склопи мир по Вилсоновим условима помоћи да се Америка увуче у рат, Британци су ту понуду одбили. Зато је и Кисинџеров став погрешан. Аустријски напори за постизање мира почели су тек у јануару 1917. када је нови цар-краљ Карло контактирао са братом своје супруге Сикста да би пренио његов предлог за сепаратни мир Французима. Што се тиче Русије, у лето 1916. њена обновљена војска је извела Брусиловску офанзиву, која је умало избацила Аустроугарску из рата. Била је то једина успешна савезничка операција од стратешког значаја до августа 1918. Први руски миротворци почели су тек да се појављују након што је револуција Керенског срушила царство у фебруару 1917.
“Велики рат је трајао још две године и однео је још милионе жртава”, тачно каже Кисинџер, “неповратно нарушивши успостављену равнотежу Европе”. Али, председник Вилсон и његов повереник пуковник Хаус нису имали готово никакве везе с тим исходом. Њихове мировне иницијативе су пропале, као и све друге, јер до последњих месеци рата ниједна страна није изгубила поверење да могу победити своје противнике војном силом.
Немци су били свесни да савезници уживају предност у ресурсима, али ниједан немачки вођа није видео разлог да понуди велике уступке непријатељу. Веровали су да ће кампања неограниченог подморничког ратовања натерати Британију да преговара о немачким условима. Нису сви немачки креатори политике били толико уверени у све то.
Од јесени 1914. до самог краја савезници су мислили да је однос снага у њихову корист, јер су имали приступ већим ресурсима од Централних сила. Русија је испала из рата 1917. године, али је ушла Америка, што је практично учинило пораз незамисливим.
Пропаст дипломатије
За Британце Немачка је жељела доминирати Европом и у томе би успела ако би задржала контролу над Белгијом, територијално и финансијски осакатила Француску и свела је на статус другоразредне силе. Британија ће се суочити са неприкосновеним непријатељем на источној страни Ламанша, што је по дефиницији било неприхватљиво. Британски лидери сматрали су да је сваки мир осим немачког пораза неприхватљив ризик.
Дипломатија је пропала 1916. јер су минимални услови зараћених страна били неспојиви. У овој игри прихватање минималних услова друге стране сматрало се једнаким сопственом поразу.
Обе стране су веровале да имају изгледе за победу и да ће моћи наметнути своје услове својим противницима. У таквим околностима трошкови наставка борбе чинили су се прихватљивијим од трошкова прихватања компромисног мира који је, по мишљењу обе стране, био једнак поразу. Рат се, дакле, наставио све док немачко војно руководство није схватило да је пораз неминован: домаћи фронт се рушио и резерве људства су исцрпљене.
Ово је скициран, али тачан, сажетак онога што се догодило у ратом разореној Европи. Иста динамика важи и за рат у Украјини данас.
У САД савез глобалних хегемониста и војно-индустријски комплекс има интерес да настави рат до посљедњег Украјинца на бојном пољу и до посљедњег Нијемца, Италијана и Француза. То је било видљиво након посете Зеленског Конгресу 21. децембра, када је дочекан као личност која је дијелом Черчил, а дијелом месија.
У Русији је свако прихватање Кисинџеровог појма Украјине повезане са НАТО-ом једнако поразу. Ниједна Русија, под Путином или под било којим могућим насљедником, никада неће моћи “наћи мјесто у таквом поретку”.
Највјероватније је да ће се рат у Украјини завршити договором о компромису, јер је међусобно прихватљив споразум структурално немогућ. Наставиће се све док једна страна не закључи да његов наставак није вриједан трошка. То је била стварност Европе 1916. Ништа мање трагично, то је и стварност источне Европе данас.
Извор: glassrpske
