Njujork je centar sveta ili prestonica zemlje, ne samo u novogodišnjoj noći kada se u ponoć blešteće reklame gase, na mnogobrojnim neboderima Tajm Skvera, a kristalna kugla spušta i počinje odbrojavanje praćeno velikim vatrometom.
Njujork je finansijski, ekonomski, medijski, marketinški, lobistički, producentski, trgovački, izdavački, poslovno umetnički epicentar zemlje. Ovaj glamurozni megalopolis u čijem elitnom delu – Menhetnu, živi više ljudi nego u celoj Srbiji, svoj prvi smiraj doživlja tek pred zoru, kada vibracije noćnog života, pomešane sa umorom, opijatima, duvanom, “vutrom” i maliganima, padaju u zagrljaj obamrlog jutra uskočoperenog na strkotinama podivljalih damara mladosti.
Tek u osvit se utišaju lagano sirene mobilnih timova hitne pomoći, policije zakićene, kao novogodišnji dekor, na svakoj raskrsnici. Većina njujorških policijaca regrutovana je iz redova afričke i latino-američke populacije. Iz istih struktura najzastupljeniji su beskućnici na ulicama ovog nesvakidašnjeg megalopolisa, sličnog, ali po mnogo čemu neuporedivog sa ostalim metropolama sveta. Njujork je veliki izlog života. Kao u pesmi Tome Zdravkovića “ Ulica moj je dom”.
Ljudi bez adrese ili bez kućnog broja raznog životnog doba, bitišu na asfaltu, pod vedrim nebom, po podzemnim prolazima, haustorima, metro stanicama…, stoga se Njujork naziva i prestonicom kontrasta – glamura i bede, čiji stanovnici, za razliku od naših zbrinutih i nezbrinutih građana, udišu veoma čist vazduh i puju jednu, od zdravstveno najispravnijih voda na svetu.
Kod Muzeja “Madam Tiso” red, kao nekada ispred nikšićke kapele pre istrorijske prohibicije alkohola početkom osamdesetih. Miloš Crnjanski, u Londonu nije krio svoju odbojnost prema ovom poznatim lancu muzeja voštanih figura – nazvavši je voštanom mrtvačnicom. “Ne oživljava vosak, to nije muzej to je mrtvačnica”, bio je kategoričan veliki pisac.
Danas je njujorška ispostava čuvenog londonskog lanca muzeja voštanih figura, jedna od najposećenijih ustanova kulture u Njujorku sa više desetina miliona posetilaca godišnje, što samom osnivaču ali i gradskoj kasi obezbeđuje enormne prihode.
U novogodišnjoj noći osim glavne proslave na Tajm Skveru, krunisane izborom novog gradonačelnika Njujorka, slavlje se proširilo i na okolne ulice, gde su uz muziku sa svih strana sveta mešala melodična čestitanja na raznim jezicima, što Njujorku daje prednost u odnosu na mnoge metropole i svakako ga čini poslovno – trgovinskom i turističkom žilom kucavicom sveta.
Težak i neoprostiv greh, bio bi, pisati o Njuorku a ne pomenuti Nikolu Teslu, vanvremenskog naučnika, pronalazača lišenog osećanja gordosti i slave. Retki su ljudi bez pretenzija prema materijalnom, monaški do fanatizma posvećeni nauci i napretku čovekanstva kakav je do poslednjeg daha bio Nikola Tesla, koji će u skromnosti hotelskog apartmančića u hotelu “Njujorker” na Menhetnu, okružen istrumentima i spravama skončati svoj plodonosni , nauci zavetovani život 1943.godine.
U oproštajnom govoru nad Teslinim odrom Gradonsčelnik Njujorka Fjorelo La Gvardija između ostalog je rekao:
“ Ovde u Njujorku, prošle srede u svojoj hotelskoj sobi preminuo je čovek po imenu Nikola Tesla, jedan od najuspešnijih ljudi koji su ikada živeli. Umro je siromašan jer je to bio njegov izbor. Želeo je uspeh koji je namenio drugima”, rekao je Gvardija, oslovljavajući ovog neponovljivog gorostasa genijem i pesnikom nauke.
U Njojorku je, uz Teslu živeo još jedan neponovljivi Srbin naučnik, mislilac, pronalazač, filantrop i patriota Mihajlo Pupin, o čijem životu i delu smo dosta saznali, zahvaljujući pregalaštvu i entuzijazmu Aleksandre Ninković Tašić koja je poslednjih godina prikupila, prikuplja i objavljuje arhivsku građu o životu i delu ovog genijalnog naučnika, uticajnog građanina i intelektualca, ličnog prijatelja predsednika SAD Vudro Vilsona, koji će se lično založiti da deo Banata uključujući i Idvor, Pupinovo rodno mesto, po završetku Velikog rata, pripadne Srbima.
Zahvaljujući ovoj mladoj ženi i njenoj viziji masovnijeg upoznavanja Srba sa velikanima čija su dela odavno iskoračila u vanvremenski okvir beskonačnosti dajući nove impulse razvoju nauke i evoluciji čoveka, nepravedno zapostavljen i gurnut na marginu prepoznavanja, ovaj naučnik i dobrotvor se napokon, na velika vrata vratio u pamćenje naroda za kojim je živelo, kucalo i stvaralo srce gospodstvenog gorostasa iz mirnog i uspavanog Banata, koji će svojim patentima probuditi svet, a otačestvu upaliti zublju – svetionik kako se bori za svoj narod i u duši utkane ideale Boga Istine, Pravde i Spasenja.
Ovaj ugledni naučnik, prijatelj predsednika Vilsona, svesno je ulazio u sukobe boreći se za afirmaciju istine o jednom malom slobodarskom narodu, koji će čovečanstvu podariti takva kolosalna imena od Svetog Save do Tesle, Milankovića, Njegoša, Pupina…
Tiho, snagom argumenata i činjenica nastupao je veliki genije na javnim tribinama, akademskim predikaonicama, na stranicama Njujork Tajmsa, Njujork presa, Vašington posta, govoreći o Balkanskim ratovima, Velikom ratu i težnjama srpskog naroda da oslobodi još okupirane delove svojih vekovnih teritorija. Ta borba protiv moćnih sila kakve su bile Turska i Austrougarska, u mnogome je prevazilazila javnu podršku i propagandno delovanje jednog uglednog američkog profesora i naučnika. Mihailo Pupin je organizovao dobrovoljce za odbranu Otadžbine, prikupljao finansijsku, medicinsku i materijalnu pomoć za srpski narod kome je austrougarskim planovima pretilo totalno uništenje, što se zahvaljujući, pre svega, mudrim vojvodama i starom iskusnom kralju, nije dogodilo, ali su posledice goleme tragedije u dva svetska rata i komunističkim čistkama u zatiranju duha srpskog naroda i danas nesagledive.
Srpski narod oličen u velikom naučniku, nosiocu Pulicerove nagrade za književnost za autobiografsku ispovest “Od pašnjaka do naučenjaka”, i javno dobija priznanje međunarodnih centara moći. Vudro Vilson predsedik SAD od sila Atante zahteva pravedno rešenje srpskog pitanja, ne kao malog naroda, već kao velike sile – pobednice, najvećeg rata do tada.
Premijer SAD-a Robert Lizing izjavljuje: Ako se jednog dana bude pisala istorija Velikog rata, najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija.
Autor: Mišo Vujović
Izvor: Fejsbuk
