Za razumevanje političkih procesa ne treba postavljati pitanje: kako? Već: zašto? Zato Dostojevskog brojni zapadnjaci ne mogu shvatiti. Ili ga ne žele shvatiti. No, to je već njihov problem.
Odeljak o Dostojevskom u knjizi zanimljivog naslova Rečnik zaljubljenika u Rusiju Dominik Fernandes završava konstatacijom: „Dostojevski je pisao loše, jer nije imao vremena da piše bolje“.
Večito u dugovima, opisan kao strastveni kockar, neuredno živeći i nesrećno vezan za mnoge ljubavi, drugačije i nije mogao skončati! Fernandes zaboravlja da doda, ili sa tim nije upoznat, i rđavo zdravlje, povremene epileptične napade, za koje je postojala i genetska predodređenost.
Da bi potkrepio ovaj stav, autor citira Nabokova: „Nije veliki pisac, nego je pre osrednji pisac, sa bljeskovima stvarne originalnosti koja se, nažalost, gubi u stepama književne plitkosti, otrcanosti i bljutavosti“.
U redu, o ukusima ne vredi raspravljati! To je posao za književne kritičare. Što se nas u publici tiče – za jedne je Lolita, za druge su Karamazovi! Ipak, u sličnim ocenama rada Dostojevskog, čiji se opus uporno podređuje delima Turgenjeva, Gogolja, ali najpre Tolstoja, uvek se provlači jedan detalj: antizapadnjaštvo Mihaila Fjodoroviča! Odnosno – idealizacija koncepta ukorenjenog na temelju pravoslavlja. I tu dolazimo do politike.
Rasprava o Dostojevskom jeste i politička debata. Česlav Miloš primećuje kako se Dostojevski na Zapadu percipira na tri načina: psihološkom, egzistencijalnom i društveno-političkom. Poslednji, po njemu, stvara najveću prepreku zapadnim čitaocima.
Za Dostojevskog „Pariz je najdosadniji grad koji postoji“, u Rimu i Napulju nema ničeg vrednog pažnje, a Francuz iako „miran, čestit, učtiv“ ipak „nema nikakvog ideala“ jer „novac mu je iznad svega na svetu“.
Nakon sibirskog prognanstva veliki pisac saopštava: „Hristos je znao da čovek ne može da živi samo od hleba. Ako nema duhovnog života, ako nema ideala lepote, čovek će da tuguje, umreće, poludeće, ubiće se ili će se prepustiti paganskim sanjarima“.
Prelomna 72 sata
„Pre Sibira, prošao je kroz teško iskušenje: 16. novembra 1849. osuđen je na smrt, a samo tri dana kasnije izveden je pred (lažni!?) streljački vod! Ta 72 sata u njegovom životu najverovatnije su i opredelila dalje kretanje. A kome ne bi? Što te ne polomi, to te ojača! Iz ove perspektive, njegov susret sa Parizom, Rimom, Napuljem i nije mogao iznedriti drugačiji epilog. „Zapad je izgubio Hrista; zbog toga mora propasti“.
Otuda stavovi i u brojnim pismima – direktno saopšteni, ili slike u romanima – kao aluzije i metafore, koje ukazuju na težnju da se politika temelji na hrišćanskom, ali i iskonskom, tradicionalnom. Politika je istorijsko trajanje, preuzimanje od prethodnika i predavanje zaveta naslednicima. Nema konačnih rešenja.
Dostojevski odbija da o životu razmišlja kao o banalnosti, pukom zadovoljavanju tekućih potreba, dilemama koje iz toga proizilaze. I kada se radnja „vrti“ oko toga, posledice i ishodi su više nego ozbiljni. Samim tim, politika ne može biti, današnjim rečnikom objašnjavajući, neprekidna kampanja sa polemikama o budžetu i bezobalno raubovanje svih raspoloživih resursa zarad bogaćenja – bilo individualnog, multinacionalnih korporacija ili čitavih „državnih sistema“, svejedno. Politika, to je stvar ideje, principa koji se brane, vrednosti koje se baštine. Politika se ne definiše pitanjem: kako? Već: zašto?
Epoha u kojoj stvara Dostojevski, uz određenu ogradu da je zaključak u velikoj meri pojednostavljen, između ostalog i zbog toga što se vremenska distanca meri decenijama – jeste sučeljavanje ideja Čadajeva i Černjakova!
Prvi, i pored toga što se u kasnijoj fazi delanja čak i kritički osvrtao na neke prethodne teze, oduševljen utiscima sa Zapada, isključuje Rusiju iz „svetskog obrazovanja ljudskog roda“, označava je za prostor „duhovnog zastoja, sprečavanja ispunjenja istorijske misije predviđene odozgo”, sa indignacijom piše kako „postoji nešto u našoj krvi što je neprijateljsko svakom istinskom napretku“, a rešenje traži u univerzalnosti političkog katolicizma koji je (in)direktno doneo plodove blagostanja.
Lakeji zapadne misli
Podseća li ovo i na neka mišljenja u savremenoj Srbiji? Neoliberali, pogotovo na postsovjetskom prostoru, oduševljavaju se ovim zapažanjima i danas. Prema merilima Dostojevskog, bili i ostali „lakeji zapadne misli“. Ništa više od toga.
Drugi je posle briljantne vojne karijere pokrenuo časopis Ruski svet, okupljao intelektualce, umetnike, političare, stratege, zaputio se na Balkan koji je vredelo oslobađati, u njegovoj jedinici naposletku je završio i pukovnik Nikolaj Rajevski, u Tolstojevoj Ani Karenjinoj predstavljen kao grof Vronski.
Iz tog kružoka dolazi i Nikolaj Danilevski, sa monografijom Rusija i Evropa verovatno i „otac“ savremene ruske geopolitike. Dostojevski je, opet u jednom pismu, ocenio da rad Danilevskog postaje sve važniji i da je „to buduća stona knjiga svih Rusa zadugo… Ona se do te mere podudara sa mojim sopstvenim zaključcima i ubeđenjima, da sam na nekim stranicama zaprepašćen sličnošću zaključaka“.
Umesto primene prostog „modela kopi-pejst“, zagovaranog i tada, ali i sada, predstavljanog spasonosnim, pa čak i jedinim mogućim za osmišljavanje dugoročnog sveobuhvatnog razvoja, Dostojevski nudi sasvim drugačiji pristup. Popularnost, autoritet, uticaj na krugove unutar kojih se donose odluke postavljaju Dostojevskog na pijedestal apostola ruskog tradicionalizma.
Ili, tumačeći sočinjenija Justina Popovića o ovoj stvari, čak i dalje, te ruski pisac postaje najsnažniji glasnik pravoslavnog konzervativizma. Rešenje ne može biti politički katolicizam koji apostrofiraju učenici Čadajeva, kao ni konkretne politike suštinski zasnovane na nihilizmu, koje dolaze od (zapadno)evropskih filozofa. Bićemo svoji, graditi sopstveni put, ili nas neće biti, ugasićemo se na nekom bespuću. Gubitak identiteta, a do toga dolazi nekritičkim prihvatanjem tuđih, navodnih ili stvarnih uspešnih koncepata, jeste bespuće, proterivanje čitavog jednog naroda na jalovu ledinu, gde ništa ne uspeva, niti se na njoj može živeti. Tu se umire!
Svevremene poruke
Kada je o identitetu reč, Dostojevski podrazumeva da je njegov osnovni stub hrišćanstvo, pravoslavlje. Kao što će na jednom mestu kasnije zapisati Nikolaj Velimirović: „Sva naša istorija je krštena!“ U Karamazovima stoji: „Ne rađa se vera usled čuda, već čudo usled vere!“ Nasuprot civilizaciji uživanja i ugađanja, za koju Dostojevski očigledno zna kako će završiti slavljenjem kulture smrti, što se poslednjih decenija ubrzano odigrava, zalaže se za civilizaciju slovesnosti i svesnosti, koja će se radovati kulturi rađanja.
Rađanje je i duhovna kategorija, tiče se spoznaje. Bez obzira na teškoće, izazove, pretnje i nedoumice. Slediti sopstveni put često nije lako. Nositi breme odgovornosti prema precima i naslednicima još je teže. Stajati pred ogledalom, preispitivati odluke, spoznati, kajati se i popravljati – to je najteže!
Odakle nam pravo da se nečega odričemo, ako su to generacije pre nas sticale ili se za to borile? Ne počinje istorija od danas, niti se sadašnjost može sagledavati bez prošlosti. Samim tim, ni budućnost se ne može planirati prema tome šta je korisno, već šta je ispravno! Nije sve dopušteno. Samo u slučaju „ako nema Boga, sve je dopušteno“. Jasno je odakle navedeni osnovni stub identiteta.
Dostojevski vidi i da će se elite naroda kojima će ruski oficiri, naoružanje, novci i diplomatske aktivnosti doneti slobodu – otuđiti. Tu misli na balkanske Slovene. Popustiće pred čarima uživanja i ugađanja. Intrige će prevladati, „takve intrige ne možemo sresti ni u nacijama koje su mnogo starije, veće i kudikamo samostalnije…“ Ali istovremeno upozorava da to slovesne i svesne ne sme pokolebati. Borba za principe i vrednosti traje, vredna je žrtve.
Konstruišući okvir za ideološko, Dostojevski je ocrtao i stazu političkog. Ne samo za Rusiju, već za sve pravoslavne narode. Rusija dostojno obeležava dva veka od rođenja Dostojevskog, slavi njegovo ime, a velikih razloga da se to čini i drugde, posebno na „pravoslavnom delu“ Balkana i pogotovo u Srbiji, i te kako ima.
U svetskoj istoriji malo je takvih umova. Malo je takvih mislilaca, čije se ideje neprestano reaktualizuju. Svevremenost njegovih poruka čini da su aktuelne i danas, moguće čak i aktuelnije nego u vremenu kada ih je publikovao. Razumevanjem Dostojevskog, lakše je shvatiti i ono što nam se upravo dešava. Samim tim i izvući pouke šta nam je činiti. Za razumevanje političkih procesa ne treba postavljati pitanje: kako? Već: zašto? Zato Dostojevskog brojni zapadnjaci ne mogu shvatiti. Ili ga ne žele shvatiti. No, to je već njihov problem.
Uostalom, neka svako radi svoj posao.
Naslovna fotografija: Wikimedia Commons/Alexxx1979Wikimedia Commonexxx1979
Autor: Dušan Proroković
Izvor: Novi standard
