Пише: Филип Драговић
За разлику од лако римованих навијачких лозинки српских навијача „Србија до Рија“ и „Србија до Токија“ уочи олимпијских игара 2016. и 2021., уочи ових Игара у Паризу нијесам видио у јавности, нити лично могао да смислим ништа слично. Све док се кошаркашки турнир Олимпијских игара 2024. није преселио из Лила у паришки кварт Берси.
Одмах ми је пало на памет да се име Србије римује са генитивом овог топнима, али је неизвјесност нокаут-фазе кошаркашког такмичења налагала пристојно ћутање. Задовољство махања овом тривијалном римом умањивао је очигледно дириговани жријеб који је „орлове“ слао на Американце прије финала. Све је то умањивало шансе да Србија у Берсију дође до максимума. Као да су јој, у старту украдена два најсјајнија одличја. Лично сам размишљао: шта ће коме од Срба – кошаркашка бронзана медаља? И вјерујем да је, најискреније, свак размишљао на тај начин.
А онда је српски дух, српско навијање, српска очекивања, она Србија духа, емоција и заједништва (она Његошева „од Дунава до мора сињега“) почела да се шири према спортској дворани у Берсију у очекивању „немогућег“.
Прво су надскочени „кенгури“, што је, испоставило се, било танталовски мучно и тешко. А онда одигран епски меч против „друге галаксије“ америчког „тима снова“, у ком су се „два свијета“ показала толико поравнатим, толико равноправним…. да је питање крајњег резултата и коначног побједника постало излишно. На свим досадашњим олимпијским учешћима озбиљних НБА репрезентација, било је питање до ког минута ће се држати њихови противници да ови оду на + 20 или + 30 разлике. У мечу против Србије, амерички НБА тим је до пред крај меча страховао како да смањи двоцифрени заостатак.
И посљедњи дио саге: како послије драматичног и болног пораза, боље рећи нестварно испуштене историјске побједе – ући у борбу за бронзу у суботу пријеподне? Реванш Њемцима за финале Мундобаскета прексиноћ је личио на премали мотив за тако утјешну утакмицу. Да се тим већ виђен као први до најбољих – бори за бронзу.
А онда је још једном виђена, (да се послужим још једном изанђалом крилатицом, и да јој дам мало духа и неке спортске виталности) „Велика Србија“. Не велика по политичким апетитима и локалном империјализму који јој се идеолошки и пропагандно приписује са других адреса, него велика, баш велика по витешкој борбеној етици. Почерупали су се Јокићеви „бели орлови“ са њемачким „црним птицама“ од исте сорте, и показали још једном ко овдје у Паризу, љета 2024. игра најхрабрију и најразноврснију кошарку. И не мање важно: у тој најтежој утакмици за мотивацију (бронза послије очекиване борбе за злато) Никола Јокић, дуго оспоравани и несхваћени човјек на тему патриотизма, одиграо је на нивоу „трипл- дабл“ учинка, и ако се то у колективном спорту може и смије рећи, лично он преломио да Србија не остане без медаље.
Шта друго рећи осим да је у овој мултинационалној манифестацији званој Олимпијске игре, ако не у цијелом Паризу, а онда бар у Берсију, најприсутнија и најдоминантнија била Србија.
