Пише: Елис Бекташ
Када је Ацо Мартиновић кренуо у свој убилачки поход по Цетињу, његов мрачни ум ни у примисли није имао да ће бљескови са уста цијеви његовог пиштоља освијетлити сву дубину људског и цивилизацијског потонућа црногорског, али и околних друштава.
Шта је тачно потакнуло Мартиновића да дивљачки побије дванаест блиских и познатих људи, међу којима је било и дјеце, и рани још четворо, јавности је још увијек непознато, а пошто је главни актер покоља на крају пресудио самоме себи, питање је да ли ће истрага икада дати потпун одговор на то питање. Безбројне непознанице, међутим, нису спријечиле безбројне политичаре, новинаре, аналитичаре… па чак и припросте коментаторе са друштвених мрежа, да се као по команди сврстају у таборе и навијачке чопоре и да самоувјерено сервирају магловите претпоставке и властите острашћености као чињенице.
Доминантни дискурс говорења о цетињском масакру у јавном простору своди се на наглабање о Мартиновићевим националним и религиозним убјеђењима, а потом се она користе као аргументација за запјењене генерализације и за политичке тезе које у себи садрже неугодну количину искључивости и шовинизма. Индикативно је, и много говори о стању друштвене запуштености, то што у јавном простору скоро да нема гласова који ће указати на чињеницу да је Мартиновић прије свега и изнад свега био један дубоко фрустриран, огорчен и усамљен човјек, неспособан за комуникацију и склон насиљу због ког су га пријављивали и најближи сродници и због ког је својевремено и осуђиван, истина, само условно.
Коријени и узроци његових фрустрација и психичких оштећења могу бити разнолики, у распону од сексуалне дисфукнције и незадовољства властитом сексуалношћу па све до урођених или стечених обољења, али се у сваком случају не смију тумачити нити објашњавати оним у шта се Мартиновић склањао од властитог мрака, јер се узрок једноставно не може и не смије тумачити посљедицом. Мартиновић је, умјесто икона и националних амблема, за које се тврди да су му красили кућу, могао скупљати навијачке реквизите неког фудбалског клуба, поштанске марке или порцуланске фигурице и ниједна од тих колекционарских опсесија не би му пружила уточиште од самога себе.
Да се разумијемо, криминалистичка пракса показује да су насиље и крви деликти знатно учесталији у традиционалним и конзервативним срединама које су једном ногом остале закочене у прошлости, али ту је чињеницу веома опасно и погубно поједностављивати и користити је као аргумент у политичким борбама јер се на тај начин неће доћи до одговора како повећати степен безбједности и заштите друштва, већ ће се само продубити постојећи кланци и клисуре у њему и створити претпоставке за нова крвопролића. Зато ниједном политичару, новинару, колумнисти и ма ком другом гласу у јавности не служи на част то што су ситношићарџијском прагматизму дали примат над људскошћу и над етичком одговорношћу.
Не треба се чудити бунту који се јавио међу грађанима Црне Горе, с разлогом уплашеним након два цетињска масакра у размаку од пар година, са случајем Балијагић у међувремену и са трајућим и све интензивнијим ратом кланова. Али треба се, зато, чудити кратковидости тог бунта чији актери углавном не схваћају да је проблем страховито дубок и дуготрајан и да је неправично фактурисати га искључиво тренутном сазиву законодавне, извршне и судске власти у Црној Гори.
Црна Гора, а нарочито Цетиње као град-симбол, на неки је начин жртва многих власти и многих идеологија, који су ту земљу држали у стању запуштености па чак и охрабривали њену немодерност јер је таква Црна Гора згодно служила као пропагандна честица и парадигма разним идеологијама, у распону од краљевине, преко комунизма и периода Ђукановићевог свевлашћа, па све до данас. Колико је наталожена та запуштеност, најбоље се да сагледати из изјава јавних личности након посљедњег цетињског масакра – нижерангирана политичка боранија упрегнута је, или је волонтерски потрчала, да распирује ионако дубоке подјеле у црногорском друштву, а вишерангирани политичари задовољили су се стерилним изјавама које укључују неувјерљиву емпатију и лоше прикривене позиве да се баш њиховим идејама поклони повјерење за поправљање ситуације. А ствар је у томе да ситуацију не може поправити ниједна политика сама од себе, већ је за тај посао нужно садејство многих друштвених енергија али и свијест да он не може бити обављен преко ноћи – деценијама и вијековима таложени проблеми не могу се ишчупати једним покретом зглоба, као коров у башти.
Међу политичким гласовима, издваја се глас премијера Спајића, који је остао сталожен и дорастао тренутку, проговоривши не некаквим заумним и епским језиком, већ онако како треба да проговори високи државни службеник у друштву које барем номинално тежи модернитету и легализму. Али да његов, и глас још неколицине одмјерених и разборитих, не би остао усамљен, нужно је да у политичком простору Црне Горе сазрије свијест да битка која предстоји, битка за будућност те земље као мјеста подношљивог живљења, мора надрасти страначке борбе и зађевице, јер се она мора водити на широком фронту законодавне, извршне и судске власти, али и на фронту образовања, културе, медија, здравства…
У ту битку за будућност мора се ући храбро, али и мудро. Исхитрени популистички потези само ће нанијети још дубље ожиљке ионако израњаваном друштву. Многи бунтовни гласови, рецимо, критикују реакцију полиције на Цетињу и захтијевају оставку министра, свједочећи тако властито неразумијевање реалности полицијског посла и властиту уроњеност у инфантилне идеализације. Мартиновићев макабрични поход није се десио у школи, на јавном скупу, у спортској хали или на неком другом мјесту које је држава дужна обезбиједити у већој или мањој мјери, већ је кренуо из опскурне кафане и наставио се на локацијама на којима је убица очекивао своје мете. Уз то је тај поход трајао једва пола сата и окончан је самоубиством.
Полиција је, дакле, реаговала у границама својих реалних могућности (редовни састав полиције није оспособљен у довољној мјери да реагује у тако екстремним случајевима, а Цетиње је сувише мало да би имало своју интервентну полицијску јединицу, па је она морала бити позвана из Подгорице и стигла је у запањујуће кратком времену).
Све то значи да Црној Гори не треба још више полицајаца, јер их ионако има много – премда нису уједначене, скоро све статистике Црну Гору стављају међу прва три мјеста у Европи по броју полицајаца по глави становника. Али зато јој треба реорганизација и модернизација полиције која укључује и интензивирање напора на обуци полицијских службеника.
Но то је само један и то не најважнији корак. Залуд и најефикаснија полиција на свијету, ако не дође до модернизације законског оквира и до његовог прилагођавања стварним потребама друштва за безбједношћу. Својевремена пресуда Мартиновићу на три мјесеца условно за случај породичног насиља, те спорост судства у процесуирању поступка против њега због нелегалног посједовања наоружања, показују да се законски оквир морао прилагодити – јуче.
Насилници су по правилу осамљени и оштећени људи, неспособни да са околином успоставе рационалну комуникацију, па њихове трауме, фрустрације, страхови и дивљачки пориви бујају до тачке ерупције. Због тога се законодавац нипошто не би смио задовољити прописивањем само уобичајене затворске или условне казне за насилнике, па чак ни увођењем мјере забране приласка, већ би морао размислити и о прописивању обавезног психијатријског третмана за починиоце таквих дјела. Од кључног је значаја да с њима разговара стручно и оспособљено лице, али нипошто идиот попут психијатрице Бранке Пурлије која је Бориловићев злочин од прије двије године тумачила, па на неки начин и правдала, идеолошким конструктима храбрости, господствености, части, правде…
Да би такво рјешење било ефикасно, нужно је начинити још један корак и модернизовати социјалне и медицинске службе и оспособити их да свој посао раде у интересу друштва, а превасходно његових угрожених чланова а не рутинерски и по имеративу бирократске свијести.
И тај ће корак, међутим, бити недовољан ако га не буде пратила широка образовна акција која ће, између осталог, међу својим циљевима имати и просвјећивање друштва да није срамота потражити помоћ ни у случају изложености насиљу и довођења у позицију жртве као ни у случају психичких сметњи и обољења, те просвјећивање друштва да ригидни племенски кодови понашања и култ оружја треба да припадају етнографији, историји и другим научним дисциплинама а не модерном и еманципованом друштву. Опус Живка Николића сасвим је добра полазна основа за такву просвјетитељску акцију, али она се нипошто не смије на њему зауставити.
Уз све то, Црној Гори је нужан један хуманистички, лингвистички и филозофски напор који ће се посветити редефинисању одређених појмова, попут части, чојства и јунаштва, и прилагодити их потребама данашњице, а тако их уједно и спасити од претварања у карикатуру, у чему су ти појмови прилично одмакли. Не треба заборавити ни улогу вјерских заједница које могу постати веома љековити елемент друштва, али и жариште његових болести, у зависности од тога да ли ће у њима превладати свијест да служе људима или политикама.
Број корака које црногорско друштво и црногорска држава морају начинити на путу свог изљечења нипошто се не исцрпљује са напријед побројаним али о томе нека размишљају надлежне институције, не само политичке, већ и академске, невладине, те сви други учесници у јавном животу. Што више буду разумијевали значај појмова одговорности и стида у изградњи властите људскости, то ће им лакше бити да одреде и предузму потребне кораке у интересу читавог друштва.
Црна Гора која би кренула таквим путем и на њему истрајала, скоро сигурно би коначно постала свјетионик Балкана, истински а не идеолошки конструисан и неувјерљиво натегнут. А таква Црна Гора итекако је потребна и околним земљама, да им буде узор, јер и оне стењу под сличним теретима и искушењима. Довољно је погледати драматичан пораст насиља и крвних деликата у Босни и Херцеговини и Србији, па схватити да те земље са Црном Гором не везује само копнена граница и испреплетена историја, већ их можда још чвршће везује једна онеспокојавајућа цивилизацијска запуштеност. Којој има лијека, али тај лијек неће прописати нити пружити нико са стране, већ га свако друштво мора самоме себи дати.
