Piše: Srđan Gačević
Jedno od trezvenijih formativnih političkih iskustava za mene bilo je prisustvovanje debatama izraelsko-palestinskog društva tokom mog vremena na Univerzitetu u Varviku krajem 2000-ih.
Osim mog interesa za debate i politiku, privukle su me jer su okupljale neke od najstilizovanijih i najzgodnijih ljudi na kampusu (sa obe strane). Međutim, u roku od nekoliko minuta, ti lepo sređeni ljudi, sa pažljivo izrađenim argumentima i pričama o porodičnim gubicima, počinjali su da povisuju glasove i ismevaju jedni druge dok stvari ne bi postale veoma napete.
Poznavajući ljude sa obe strane lično, osećao sam se tužno što su oni i njihove porodice morali da pretrpe tako velike i traumatične gubitke, ali ne budući lično uključen u sukob, bilo mi je žao što nije bilo izgleda za zaključak, i cela stvar bi se svela na galamu.
Međutim, smatrao sam te debate korisnim jer su pristupile problemu na veoma drugačiji način od onog kojim smo mi iz bivše Jugoslavije pristupali rešavanju naših prošlih i aktuelnih sukoba.
Ljudi koji nisu direktno povezani sa mnogim akademskim, medijskim i nevladinim organizacijama uglavnom su odlučivali da se klone bolnih tema i fokusiraju na zajedničke tačke. Međutim, oni čiji su životi zavisili od „izgradnje mira“, „pomirenja“ i „prevazilaženja prošlosti“ takođe su izbegavali debate koje sam video između Izraelaca i Palestinaca, već su stvarali veštačke događaje i mreže gde su se svi potpuno slagali.
Berlin: Evropska komisija podržava nemačko-francuski predlog za rešenje kosovskog pitanja
Takvo grupno razmišljanje može se izgraditi na veoma banalnim izjavama i politikama bez stvarnog uticaja, ali koje zvuče dovoljno provokativno (npr. zajednički jezik srpsko-hrvatskog i njegovih dijalekata, stanje spomenika SFRJ) da donatori plate pristojan smeštaj i povremeno honorare za govornike. Međutim, taj konsenzus se takođe može izgraditi na osnovama koje su daleko od rešenih i koje zahtevaju relativno strogu kontrolu nad neslaganjima od strane organizatora. Mnogi od njih prihvataju veoma jednostranu priču o trenutnoj situaciji i istoriji regiona i dozvoljavaju ekscese jedne strane dok su veoma cenzorski nastrojeni prema činjenicama zasnovanim prigovorima sa druge strane. Na primer, možete imati umetnike sa jedne strane koji se bave otvorenom nacionalističkom propagandom, razgovarajući sa ljudima čiji je glavni doprinos dijalogu suprotstavljanje nacionalizmu njihove strane.
Pokušavajući da pronađem nezavisan put kroz lokalni medijski pejzaž, imao sam više sukoba sa oba tipa. Zaista, mislio sam da je nezavistan put pravi način jer sam, pre odlaska u Varvik, želeo da se pridružim istaknutoj NVO koja se navodno borila za građanska prava i liberalne politike kao aktivista. Tokom njihove uvodne obuke, svaki izazov nominalno veoma levičarsko-liberalnog trenera (npr. da je nerealno da vozači autobusa govore sve manjinske jezike u Srbiji i da klasa ima značajniji uticaj na privilegije u Srbiji nego drugi identitetski markeri) bio je veoma brzo ugušen. Kasnije, pokušaji da se angažuju u iskrenoj debati oko određenih neuobičajenih uverenja (npr. da jedna nacija na Balkanu nikada nije naudila drugima) tokom ovih događaja i organizacija nisu bili tretirani kao pokušaji pronalaženja zajedničkog razumevanja, već kao potencijalno karijerno pogubni potezi.
Moji prijatelji su imali još gore iskustva: mnogi su izgubili udobne angažmane jer su odbili da igraju po pravilima. Oni koji su pristali, tj. većina zaposlenih u ovim organizacijama, prihvatili su da žive u strahu od svojih šefova i donatora i, iako su znali da stvari zaista ne funkcionišu, pribegavali su najslobodoumnijem i najhrabrijem pristupu u skladu sa misijama svojih organizacija: vrlo privatnoj podršci disidentima i javnoj tišini (ili osudi).
EU obustavlja sve isplate iz IPARD-a Albaniji zbog nepravilnosti prilikom trošenja sredstava
Kada razmislim o tome, iako debate o izraelsko-palestinskom sukobu iz mojih studentskih dana sigurno nisu pomogle da se situacija smiri, barem su svi uključeni—a posebno posmatrači—shvatili tragičnu prirodu sukoba i zainteresovali se za ono što se dešava. Zatim bismo, barem nakon debata, svi išli u provincijski klub u Zapadnom Midlandsu i povezivali se oko manje kontroverznih tema.
Simulirane debate na Balkanu ne samo da polarizuju već su i neosvešćujuće. Nedavno je jedan istaknuti aktivista iz Novog Sada, koji je olako shvatao istrebljenja Srba, zajedno sa mnogim drugim uvredljivim izjavama, potkopao svoje tobožnje pokušaje za pomirenjem, ali su ga za to slavili strani diplomati, dodatno pojačavajući osećaj u Srbiji da je sve dozvoljeno kada je usmereno protiv Srba.
Ova kućna industrija simuliranog dijaloga takođe proizvodi mnogo iskrivljenog materijala o temama i pokušava da cenzuriše sve što se ne slaže sa njenim stavovima (setite se ogorčenja zbog Nobelove nagrade Piteru Handkeu). Ovaj simulirani svet služi da ukloni bilo kakvu zaista stimulativnu raspravu i, čineći to, dehumanizuje svakoga ko se ne slaže sa njegovim ekstremnim stavovima, time nas sve zatvarajući u eho komore. Sve to ima stvarne posledice, jer režim u Prištini redovno odbija da se sastane sa predstavnicima Beograda kako bi normalizovali odnose.
Izvor: Kosovo Onlajn
