Пише: Редакција
Када је предсједник Хрватске Зоран Милановић у октобру током Самита Брдо Бријуни у Црној Гори казао, да до проглашења тројице црногорских политичара персонама нон грата није требало доћи, он је то, као разложан човјек, заиста и мислио.
„Три посланика су проглашени непожељним, ја у томе нисам судјеловао, нити ћу осудити нити ћу подржати. Треба бити опрезан чак и према највећим неваљалцима. До тога није требало доћи и с обзиром да сам изван Хрватске, нећу „мачем су седам бињиша“ лупати по својим политичким пријатељима и конкурентима у Хрватској“, казао је тада Милановић.
Хрватски предсједник је, дакле, дипломатским речником, дословце саопштио да је хрватска Влада проглашавањем црногорских функционера персонама нон грата направила комплетну глупост. Једном ријечју – идиотлук. Али да неће и да не жели да је критикује. Поготово док је Црној Гори.
То је могла бити велика лекција за Јакова Милатовића о томе како се штити и чува дигнитет властите земље, али и суптилни знак црногорском колеги да је коначно вријеме да смањи доживљај. Нажалост, изгледа да није имао ко да га чује.
Већ сада је јасно да Милатовић показује забрињавајуће симптоме „државника“ који, из само њему познатих разлога, односе Црне Горе са Хрватском поставља у средиште црногорске политике. Изјава да би европска интеграција Црне Горе била заустављена да је и Милојко Спајић од стране Хрватске био проглашен за непожељну особу била би смијешна да није опасна.
Једнако је смијешна и опасна у контексту чињенице да шеф црногорске државе очито нема ни елементарно разумијевање међународних односа. У супротном, Милатовић би знао да Загреб ни изблиза није тај који одлучује о европском путу Црне Горе. Додатно је опасна што предсједник таквим иступима (не)свјесно доводи у заблуду црногорску јавност. Оправдање за то не може бити ни уколико Милатовић ову тему израбљује искључиво за унутарполитичке потребе.
Милатовић би са ДПС-ом, али не смије
Нажалост, предсједниково истицање да је у вријеме ДПС-а било доста добрих ствари међу којима су добри односи са сусједима, граничи се са дрскошћу. Она отворено вријеђа интелигенцију црногорских грађана који добро памте да су под Ђукановићем односи са Србијом константно били на ивици ножа. Или су пак битни само они са Хрватском?
Утисак је да су Милатовићеве изјаве и политика у предвечерје преговора поводом власти у Подгорици запале у својеврсни ћорсокак. Сликовито речено, предсједникова политика се може исказати синтагмом – „Јаков би, али не смије“. Дакле, предсједник би радо направо отклон од 30. августовске већине са којом више очито нема никаквих додирних тачака, и кренуо пуним једрима ка ДПС-у.
Проблем је што – не смије!
Та авантура(мада није искључено) можда чак и за њега у овом тренутку изгледа као превелики залогај. У супротном, на потезу ће морати бити Милојко Спајић. Јер уколико се Милатовић одлучи за коалирање са ДПС-ом онда би ред био на Милојка Спајића, који ће у том случају морати да изађе пред јавност и извини се црногорским грађанима, баш као што се Милатовић својевремено извињавао због тобожних Спајићевих пропуста.
Да не буде забуне, читава ствар је више него логична и јасна. Спајић ће овог пута морати да се извини због просте чињенице што је Милатовића као таквог предложио и подржао за предсједника.
