Сједим са колегом и уз јутарњу кафу планирамо да скокнемо до Подгорице, обавимо неке обавезе, и ако стигнемо да се за дана вратимо. Једино не можемо да се договоримо куда да идемо, на Рибаревине или преко Трешњевика. Ја за једно, он за друго, никако да се сложимо. Зима и сњегови не иду нам на руку за варијанту Трешњевик, а „Еуроасфалту“ се изгледа не жури да приведу крају тунел кроз Бјеласицу. Што дуже раде, скупље наплаћују, неко им је раније омогућио такозвану клизну скалу.
Ситуација са путевима у овом дијелу државе скоро да се претворила у елементарну непогоду. Покушавам да се ставим у положај неког становника села Шпиљани, код граничног прелаза Драченовац. Они већ четврту годину чекају да „Штрабаг“ заврши двадесет километара дугу дионицу од њиховог села до Рожаја. На страну протести, блокаде, прозивања и по нека псовка.
Замишљам становника тог дијела државе који има заказан преглед у девет сати, ујутру наравно, у КЦЦГ. Када и чиме да крене? У које вријеме. Ако нема сопствени аутомобил, најбоље да оде дан раније неким пролазним аутобусом. Али ако нема новца за хотел, а још има и пратњу, и нема гдје да преспава, шта да ради? Ни сопстевним аутом не може више тачно израчунати када да крене и да стигне на вријеме.
Да ли су грађани Шпиљана и великог оближњег насеља Баћ грађани другог реда? Њима је Нови Пазар неупоредиво ближи, на свега 40 километара и природно су тамо упућени, али су држављани Црне Горе и припадају здравственом систему Црне Горе. Ако немају пара за приватни преглед и Новом Пазару, морају у Подгорицу.
Уговор са „Штрабагом“ за реконструкцију двадесет километара магистралног пута од Рожаја до Шпиљана склопљен је прије промјене државне власти 2020. године за двадесет милиона еура. Или, милион по километру. И никако да заврше. Није што туристи, ако не морају, од почетка радова заобилазе и избјегавају овај путни правац, али ту су становници густо насељених мјеста, све до Рожаја.
У Рожајама још један капитални инфраструктурни пројекат никако да се приведе крају, нити се зна када ће. То је заобилазница око овог града којом би се избјегле гужве и урбано насеље. Посао је босанској фирми „Еуроасфалт“ додијељен у вријеме када је на челу Министарства саобраћаја био кадар Бошњачке странке Осман Нурковић. Странке која у Рожајама апсолутно влада. Тај посао је требало у старту да кошта 20 милиона еура. Почетак градње 2017. година, завршетак се не зна, као ни у случају тунела кроз Бјеласицу који гради иста компанија.
„Еуроасфалт“ је у Босни и Херцеговини један од главних донатора Странке демократске акције (СДА), најблискије Бошњачкој странци. Џаба, радови не само да нису још завршени, него су и стали, а функционери БС мудро ћуте. То је она заобилазница и она фирма којој се срушио мост у изградњи и тешко повријеђена три радника. Питање како је босански „Еуроасфалт“ својевремено у Црној Гори добио послова у уговореној вриједности од 60 милиона еура, која ће на крају бити много већа, нашло се одавно код Специјалног државног тужиоца. Миливоја Катнића. Предмет негдје купи прашину.
Него, вратимо се путнику из Шпиљана. Докле је стигао? До Берана? Ту почињу нови проблеми. „Еуроасфалт“ још не завршава и шест пута пробија рок за завршетак пута преко Бјеласице, са тунелом Клисура, а почетни посао са уговорених 37 милиона коштаће скоро 60. За сада. Босанска фирма се оправдава тиме да није добро припремљена геодетско-геолошка подлога и да су ни криви ни дужни наишли на проблем подземних вода. Министарство капиталних инвестиција, на чијем је челу био Младен Бојанић, предало је још једну пријаву Специјалном државном тужиоцу против Османа Нурковића и Сава Параче, због клизне скале, али и ни од те пријаве за сада ништа.
Грађанину Шпиљана преостаје да иде преко Рибаревина, а тек ту почињу муке и не зна колико ће се возити тридесет километара на тој дионици. Овај посао је добио „Бемакс“, у августу започео радове и прави застоје на десетак мјеста. Возачи нервозни, не поштују семафоре, мало мало, па саобраћајни чеп, узалуд полиција кажњава.
Да се разумијемо, нико није против реконструкције путева, али тако радикално и одједном на истом магистралном правцу од Шпиљана до Подгорице, није ли мало превише, све и да се завршава у уговореном року, а не завршава. Уз то морате рачунати и на непланирано заустављање на дионици од Колашина до Матешева, и ту можете изгубити још пола сата, сат.
Излазак на ауто-пут је као да сте већ у Подгорици. Становник Шпиљана стиже таман некако на вријеме за преглед у КЦЦГ. Детаљне претраге не трају предуго. Онда хвата мало медитеранског ваздуха, сједа на ћевапе „Под волат“, буџет не дозвољава луксузнији ресторан, и одмах назад. Сада већ не жури, кући не може да закасни, кад год стигне, добродошао је. Али шта је са свим осталим грађанима шест градова овог региона који приватно или пословно иду често за Подгорицу? Шта је са онима који су принуђени да свакодневно због послова возе између Берана и Бијелог Поља? Када да крену, а да не касне на посао? То им нико не може рећи. Шта је са студентима који иду за Подгорицу и Никшић? Аутобуска станица у Беранама четири године затворена, чекају и смрзавају се на импровизованом стајалишту на улици. Колико ће путовати, ни њима нико то не може гарантовати. Возачи и власници аутопревозних предузећа из овог региона негодују и тврде да су на губитку. Један од њих размишља да замрзне линије док се не заврши реконструкција пута, али ко зна хоће ли бити опет пробијања рокова. Од Рибаревина до Лепенца још ни крамп није забоден, а то је предвиђено у пакету са реконструкцијом до Берана.
Грађани Берана су прије два дана протестовали испред тунела „Клисура“ на Бјеласици, не би ли убрзали да се макар ова дионица отвори, и онда сазнали за ново пролонгирање до краја фебруара сљедеће године. Још три мјесеца. Али, и да се тунел сјутра заврши, од Језерина, на другој страни, нема нормалног пута до Матешева, него трећеразразредним друмомовима десетак километара до ауто-пута, или око Колашина.
Алоо, куда ћемо, питам колегу, скоро га пробудих, мада пијемо другу кафу. А је ли теби то хитно, узвраћа он. Вала и није, кажем. Знаш шта онда, предлаже колега, нека нас онда овдје, па ћемо за Подгорицу у јулу 2025, када се заврши реконструција до Рибаревина. Не брате, додајем ја, него ћемо лијепо сачекати да уђемо у Европску унију, до тада ће морати све да буде завршено под конац, можда и друга дионица ауто-пута. А шта мислиш, каже, да сачекамо авион, таман је прави тренутак да се аеродром уступи оном Њемцу, па да уведе неке мале џетове или хеликоптере?
Конобар нам изнад главе, погледом пита шта смо одлучили. Знаш како момче, каже колега, дај ти нама лијепо двије домаће медоваче, да се мало загријемо, данас нећемо сједат за волан. Него, шта оно рече, обраћа се сада поново мени, нешто сам се био искључио, нисам те чуо. Стиже ли кући онај из Шпиљана истог дана или сјутрадан?
Ада, чуш, налази му добри, лакнуло му. И још каже, пушти бре радове, да смо ми само здраво, и нек су здраво дјеца, дако они виде нафаке од овога.
Туфик Софтић
Извор: РТЦГ
