Пише: Соња Томовић Шундић
Нема сумње, рат као кључни тематски оквир од 50-тих година до негдје краја ове деценије, плод је Лубардиног дугогодишњег истраживања. Све што може да угрози слободу и човјечност је увод у нови сликарски темат, постепени прелазак према чистоти ликовне форме. Пажљиво одабрани елементи слике, снажне боје којима се биљеже узаврели бојни покличи, херојски отпор подигнут до судара правде и неправде. Апотеоза права на одбрану: Одбрана је с животом скопчана, произилази из стихова Горског вијенца, народног памћења и мита који имају кохезиону моћ да историјску догађајност транспонују у митску ванвременост, епохалну стварност у очима будућих нараштаја. У оружаном конфликту сучељавају се различити свјетоназори, вјере, нације, континенти, Европа и Азија, напосљетку то је рат човјека са човјеком: Све се човјек брука са човјеком/гледа мајмун себе у зрцало.
У времену најуспјелијег стваралачког периода, сликар снажно жели да искаже своју осјећајност, пробуди умјетнички слух за тајну природе, али и тајну људског свијета. Лубарда је стајао на размеђу епоха као сликар који је успијевао да се пренесе у више сфере, душом запаљеном, опази скривену страну и овјековјечи је на платну: Свемогућство светом тајном шапти само души пламена поете, кроз умјетника у чијој души свијетли вјечна зубља стваралачког принципа васионе.
Оно што је вјековима наталожено у души народа као у седиментним стијенама љутог црногорског крша говори кроз умјетнике нарочитог кова, који су способни за улазак у суштинску страну повјесног времена у коме се сукцесивно нижу преломни историјски момент. Сликар као демијург – градитељ слике задржава у том процесу пуну аутономију у свом конструисању ликовне стварности.
Професорка Соња Томовић Шундић представила књигу „Његош у ликовности“
Циклусом Борба коња, Лубарда је заокружио своју филозофију морала, исказану у глорији вучедолске побједе и завјетном поразу на Косову. Оно што је започето још уочи рата (1940), сликом Заклано јагње, агнус деи, раскомадано тијело животиње у античкој представи страдања бога Загреја, дионисијски култ жртве, претвара се кроз хришћанство у богочовјечанско распеће, спасење кроз страдање посрнуле људске природе. У судару скелета, одвија се борба, уводи рат између добра и зла: Свете правде строги су закони све је дужно нама сљедовати, перспектива космичког и земаљског раскола је нужност. Драма човјекова је почела на небу и зато се мора разријешити на небу, расцјеп је приказан симболички у његовој физичкој и трансцендирајућој реалности. Историјска позорница редукована је на приказ окршаја црног и бијелог коња, крах свих хуманистичких прича човјечанства, дрхтање пред катастрофом у којој се очекује крај цивилизације – крај човјека. У стилским метаморфозама мијешају се анимално и људско, свето и свјетовно, свјетлост и тамни обриси уткани у живо предочену егзистенцијалну трагику. Слика Коњи (1953) која се чува у Музеју савремене уметности у Београду, циклус у коме доминирају Разиграни коњи, Игра коња, Борба коња, коњске фигуре као мистичне утваре, асоцирају на дубљу расцијепљеност у бићу свијета, жестоке несугласице, вјечну борбу између добра и зла, божанског и демонског принципа као у Његошевој Лучи. Стиче се утисак да је полемос онтолошко начело, а поремећај равнотеже који је латентно присутан у различитим регијама постојања, будући да зло уноси динамизам, напор је за овладавањем духа над материјом, коначни тријумф свјетлости у завршници космичке драме.
Тешко искуство које је проживио у нацистичким логорима током Другог свјетског рата, непосредан сусрет са смрћу, личне и породичне трагедије, неспоразум са тоталитарним идеологијама, десним и лијевим, усмјеравале су Лубарду према преиспитивању значења непријатељстава међу народима у историјској равни, подигавши га на план опште – људског, попут визије Игумана Стефана у Горском вијенцу. У процесу сликања он варира основну тему, како би бојом, валерима и цртежом створио ликовно дјело естетски упечатљиво. Лубарда је памтио Црну Гору у сликама, бојама, пејзажима, историји, звуковима. Укоријењеност у родно тле, његов историјски усуд на размеђи источних и западних цивилизација, доприносио је његовој посвећености историјским темама. Под утицајем народне поезије и Његоша, користи епску нарацију да би ликовно предочио битке великог формата, и тада настају: Бој на Косову и Вучји до, слава пораза и про-слављање побједе, косовско страдање и вучедолско ускрснуће слободе на бојној пољани. Штафелај је испуњен преливима јарких боја, енергија и свјетлост силазе са платна стварајући сопствену гравитацију. У композицији слике сви ликовни елементи сугеришу драмски сукоб двије војске, два континента, удар Азије на Европу, борбу различитих вјера, народа, филозофије живота, освајача и освојених прогонитеља и прогоњених, крвави рат који има звук и боју. У оштрим сјечивима мачева, судару коњаника, анималног и људског свијета, фигура у покрету, гипком скоку јунака, динамизам сукоба сугестивно је представљен у колориту националних костима, људским лицима искривљеним од ужаса предстојеће смрти, жеђи за слободом црногорских ратника, спремних да за њу положе живот: Васкрсење не бива без смрти, читамо у Горском вијенцу, или Нека буде што бити не може/нек ад прождре покоси Сатана/на гробу ће изнићи цвијеће/за далеко неко покољење.
Соња Томовић Шундић: Лубарда и Његош – Ликовна симфонија по угледу на пјесничку визију
У вучедолској бици, одсудној за опстанак народа, оно што бити не може, треба да тријумфује, парадигма која уноси начело космичке правде: И цијели ови беспореци по поретку некоме сљедују, шанса да мали народ извојује побједу над Отомановићима, потврда је да у људском свијету тирјанству је могуће стати за врат и довести га к’познању права. То је етика дужности, намјера да се очува самобитност, уведе морална норма у међуљудским одношењу, одступи од природног закона: Вук на овцу своје право има ка’ тирјанин на слаба човјека, одупре нагонском у нашој дуалној природи, физичкој и духовној, пружи оправдан отпор различитим деспотима, њиховој тежњи да слободног човјека учине робом.
На слици Вучји до (1950), уље на платну, Лубарда је успоставио мито-историјску реалност, окренувши се још више апстракцији, изломљеним линијама и облицима, али још увијек на фону препознатљиве фигуралне експресије. Од лирског и дескриптивног начина долази се до драмског набоја, визуелног искуства невидљивог. У расцјепу ероса и танатоса, оствареном кроз преплет ликовних елемената слике, сучељавају се историја и митски осјећај историјске догађајности, натопљен емоцијама. На слици Гуслар, имамо експресивно дато лице народног пјевача који у рукама држи древни инструмент. Чујемо звуке његове тужаљке кроз вријеме, славу јунака и њиховог јуначког подвига, зарад слободног живота појединаца. У народној поезији, архетиповима колективно несвјесног, са чијом се симболиком рађа и умире у Црној Гори, Лубарда из тог резервоара меморије и митске димензије предања које се преноси с кољена на кољено, прави властиту пројекцију. У комешању цивилизација, надирању моћних непријатеља домаћег тла, тријумфује воља за слободом, херојска етика очувања виталних народних потенцијала, и та слава побједничког крика његових ратника, шаље сигнал у наднебеску зону, конфликт добра и зла, решава се у корист хуманистичког идеала: Над свом овом грдном мјешавином опет умна сила торжствује/не пушта се да је зло побиједи. У антрополошкој сфери, нагонска снага је потиснута јер човјек сам собом чудо сочињава. У завршним акордима драме нужно је да умна природа у човјеку има првенство: Злоћа завист адско наследије/ово чојка ниже скота ставља/ум га опет с бесмртнима равни. Према овоме, част, образ, честитост и чојственост представљају људске врлине, док су дужност и правда онтолошки утемељене, а при томе повратак нарушене равнотеже у природи је неминован, показује се у све-свјетлости и љепоти: Да од свете одступим дужности/мраке царство би остало вјечно. Та ратна стихија која је пореметила васионску хармонију, одражава се на историјски план, борба правде и неправде на небу, одсликава се у земаљским тиранијама и насиљу, сузбија херојским напором за одбацивање сваког вида поробљавања од стране земаљских узурпатора.
Наставиће се…
Извор: Вијести
