Смучиле су ми се све ове “црвене линије”. Нећу ниједну. Хоћу просто своју основну СЛОБОДУ. Слободу човека коју су му црвене линије одузеле и однеле. Хоћу свет лишен тог помодног “богатства” свих тих разних црвених линија.

Мислим да црвене линије човека дубоко газе, прште, форматирају, стављају иза решетака црвених линија, у ћошак кавеза. Оне му једноставну премећу душу у резерват цинизма и мимикрије, у царство – надмоћи црвених линија. Ту уопште нема места за слободног човека.
Црвене линије су много горе и од феномена “политичке коректности”, погубније су и од “отказа културе”. Оне су, и претња, и изговор, оне су и злокобан шапат и пуко оправдање: за сва зла овог света и за буђење сваког потиснутог зла у човеку.
Јер, какав то постаје човек у овом врелом котлу сав ишпартан и изрезбарен свим тим сплетовима свих нијанси црвених линија: препун страхова и обзира, од нетолеранције, од негативних последица и од застрашујућих исхода.
Какве су то црвене линије које нису врлина, нису стид, нису мера људскости и вере човека, нису захтев никакве правде, нису ни оно основно васпитање.
Извор: Владан С. Бојић/Фејсбук
