Четири јахача апокалипсе описана у Библији, у Књизи Откривења — Зараза, Рат, Глад и Смрт — сада јуришају с једног на други крај Газе. Генерални комесар Блискоисточне агенције УН за помоћ палестинским избјеглицама и организацију радова (УНРBА) Филип Лазарини представио је свој запањујући извештај о ситуацији у Гази (Палестини) Генералној скупштини Уједињених Нација 4. марта. За само 150 дана, како је рекао Лазарини, израелске снаге су убиле више од 30.000 Палестинаца, а скоро половина њих су деца. Они који су преживјели настављају да се суочавају са нападима Израела и ратним траумама. „Глад је посвуда,“ рекао је Лазарини. „Шири се глад коју су изазвана људским фактором.“ Неколико дана након што је Лазарини дао своју отворену процјену, Министарство здравља Газе извијестило је да је ниво неухрањености дјеце у сјеверном дијелу појаса „посебно екстреман“. Координатор Уједињених Нација за хуманитарна питања у Палестини Џејми Мекголдрик рекао је да „глад достиже катастрофалне нивое“ и „дјеца умиру од глади“.
До краја прве недеље марта, најмање двадесеторо дјеце је умрло од глади. Међу њима је био и десетогодишњи Јазан ал-Кафарна из Беит Хануна (сјеверна Газа), који је умро у Рафаху (јужна Газа) истог дана када је Лазарини говорио у Уједињеним Нацијама.
Др Мохамед Салха из болнице Ал-АVда, где је Јазан преминуо, каже да су многе труднице које пате од потхрањености родиле мртворођенчад или су морале да их уклоне царским резом — без анестезије.
Примирје није ни на видику.
Такође, не постоји права посвећеност да се помоћ допреми у Газу, посебно на северу, где је глад однијела највише жртава. (28. фебруара, замјеник извршног директора Свјетског програма за храну УН-а Карл Скау рекао је Савјету безбедности да постоји „реална могућност глади [на сјеверу Газе] до маја, са преко 500.000 угрожених људи ако се пријетња оствари.“
Око 155 камиона натоварених помоћи улази у Газу дневно што је далеко испод дневног капацитета од 500 камиона на прелазу — при чему се само неколико њих упућуе на сјевер Газе.
Израелски војници били су немилосрдни. 29. фебруара, када су камиони стигли на кружни ток Ал-Набулси (на југозападној ивици града Газе, на северу Газе) и када су им очајни људи притрчали, израелске трупе су отвориле ватру и убиле најмање 118 ненаоружаних цивила. Овaj догађај је сада познат као Масакр због брашна.
Ваздушне испоруке хране нису само недовољне по обиму, већ су резултирале и срцепарајућим исходима, при чему су неки пакети завршили у Средоземном мору, а други, при паду, усмртили најмање пет људи.
А онда је предсједник САД Џо Бајден у свом говору о стању нације 7. марта најавио да ће његова земља изградити „привремену луку“ на југу Газе како би се олакшало достављане помоћи морским путем
.Контекст ове одлуке, који је Бајден није навео, је јасан: Израел не дозвољава пролазак ни минималне хуманитарне помоћи кроз копнене прелазе, Израел је уништио луку у Гази 10. октобра, а израелске снаге су разњеле аеродром у Даханији 2006. године.
Ова одлука сигурно није пала с неба. Долази усред кампање демократа у САД да гласају „неопредјељено“ у текућим примарним изборима како би јасно ставили до знања да ће америчко саучесништво у геноциду негативно утицати на Бајденов покушај реизбора.
Иако је један хљеб бољи од ниједног, ти хљебови ће у Газу доћи окрвављени.
У Бајденовој одредби постоји једна нејасноћа. Једном када помоћ стигне у ову „привремену луку“, како ће бити дистрибуирана? Главне институције у Гази способне за масовну дистрибуцију је УНРВА — сада лишена финансирања од већине западних земаља — и палестинска влада предвођена Хамасом — коју западне земље желе уништити.
Пошто нико неће моћи дистрибуирати хуманитарну помоћ на терену (и, како је Бајден рекао на терену неће бити, „америчких чизама“), шта ће се, у коначници, догодити са помоћи?
УНРВА је почела с радом мало послије усвајања Резолуције 302 (ИВ) Уједињених нација 1949. године, од када је главна организација која пружа помоћ палестинским избјеглицама (којих је било 750.000 када је УНРВА започела са операцијама, а данас их има 5,9 милиона).
Мандат УНРВА је прецизан: мора осигурати добробит Палестинаца, али не може дјеловати да их трајно исели из нихових домова. То је због тога што Резолуција 194 Уједињених нација Палестинцима пружа „право на повратак“ у њихове домове из којих су протјерани од стране израелске државе.
Иако је главни рад УНРВА био у области образовања (две трећине њених 30.000 запослених ради за школе УНРВА), она је такође организација најопремљенија за дистрибуцију помоћи.
Запад је дозволио стварање УНРВА не због посебне бриге за Палестинце, већ зато што би — како је напоменуло Министарство спољних послова САД 1949. године — „услови немира и очаја пружали изузетно плодно тле за усађивање комунизма.“
Зато је Запад обезбјеђивао средства за УНРВА (иако, од 1966, то она долазе са озбиљним ограничењима). Почетком 2024. године, већина западних земаља смањила је своје финансирање УНРВА на основу неосноване оптужбе која повезује запослене у УНРВА са нападом 7. октобра.
Иако је недавно откривено да је израелска војска мучила запослене у УНРВА, дављенем у води и пребијањем, примораваући их на признање кривице, већина земаља које су смањиле своје финансирање агенције, потпуно су укинуле своје доприносе.
Изузеци су Канада, Шведска и Аустралија, које су недавно обновиле своје финансирање. [ЕУ је 1. марта објавила да ће обновити и успоставити хитно финансирање. Белгија, Француска, Ирска, Норвешка, Словенија и Шпанија нису никада обуставиле помоћ.]
У међувремену, неколико земаља Глобалног Југа – предвођених Бразилом – повећало је своје доприносе.
Филипо Гранди, високи комесар Уједињених Нација за избјеглице који је руководио УНРВА од 2010. до 2014. године, недавно је рекао да ако „УНРВА није дозвољено да ради, или је лишена финансирања, тешко могу да видим ко би је могао замијенити.“
Ниједан програм хуманитарне помоћи за Палестинце у Гази није могућ на кратке стазе без пуног партнерства УНРВА. Све остало је само шминка за бољу јавну репрезентацију
Читајући о глади у Гази, сјетио сам се пјесме коју је написала Вислава Шимборска (1923–2012) о концентрационом логору Шебње у Јаслу (јужна Пољска), у којем су од 1941. до ослобођења логора од стране Црвене армије у септембру 1944. Били заточени пољски Јевреји, Роми и совјетски ратни заробљеници.
Брутално, ужасно насиље је извршено од стране нациста у Шебњеу, посебно против хиљада Јевреја који су тамо убијени у масовним егзекуцијама. Песма Шимборске, „Логор глади код Јасла“ (1962), не дистанцира се од јада који је окружује, нити од могућности хуманости за којом је чезнула.
Запиши то. Запиши. Обичном тинтом
на обичном папиру: нису им давали храну,
сви су умрли од глади. Сви. Колико?
То је велика ливада. Колико траве
по глави? Запиши: не знам.
Историја заокружује скелете на нулу.
Хиљаду и један је и даље само хиљаду.
Тај један као да никада није постојао:
измишљени фетус, празна кољевка,
буквар отворен за никога,
ваздух који се смије, плаче и расте,
степенице за празнину која скаче у врт,
никоје место у редовима.
Овде је постало тијело, баш на овој ливади.
Али ливада је тиха, као свједок који је купљен.
Сунчана. Зелена. Шума одмах ту,
са дрветом за грицкање, капима испод коре за пиће –
поглед који се служи нон-стоп,
док не оглувиш. Горе, птица
чија је сенка хранљивим крилима прешла преко њихових усана. Вилице су им пале,
зуби су звецкали.
Ноћу је срп сијао на небу
и жео таму за сањане хљебове.
Руке су долазиле летећи из поцрњелих икона,
свака држећи празан калеж.
Човјек се њихао
на роштиљу од бодљикаве жице.
Неки су пјевали, са земљом у устима. Та дивна пјесма
о рату који те погоди директно у срце.
Запиши како је тихо.
Да.
Вијаџ Прашад је индијски историчар, уредник и новинар.
Текст је објављен на: thetricontinental.org.
Превод: Журнал.ме
