Као и све значајне вести, и ова је била кратка: после вишемесечне болести преминуо је Мирослав Шолевић у 75-ој години.
Хроника најављене предаје 21.
Пролетос је отишао Коста Булатовић, сада му се придружио Мирослав Шолевић.
Коста се од почетка отпора косовскометохијских Срба, суочавао са прогоном и горчином издаје, за разлику од њега Мирослав Шолевић је доживљавао и историјске победе, чији је стратег и извршилац био, имао је славу народног трибуна ненадмашног у новијој српској историји, но и он је врло брзо доживео горчину пораза и издаје, коју је подносио достојанствено, мудрачки.
Понекад би му се учинило да би се могло још штогод опослити, још пробудити запретене силе народног отпора, али би се брзо враћао из тог сна.
Својим ретким политичким даром Мирослав Шолевић се наметнуо као истински вођа народног покрета, који је касније назван антибирократска револуција. Као такав, најзаслужнији је за смену склеротичних соц-реалистичких режима у Војводини и Црној Гори. Ту заслугу историја тек треба да му призна. Али управо у тим догађајима он је постао магнет за разне савезне, републичке и покрајинске службе безбедности. Србијанска је будно пратила да не постане сувише аутономан, црногорска му је подметала у кадровске листе своје „спаваче“, хрватка је развила широку пропагандну делатност против њега…
Када је дошло време да се народ приведе „демократским изборима“, службе су већ имале фаворите и за „позицију“ и за „опозицију“. Ту није било места за својеглаве народне трибуне, са њима се никада не зна…
Данас Срби са Косова и Метохије немају своје аутентичне вође.
Није нека утеха што је сеча кнезова почела много раније и то од „братске руке“.
Александар Живковић
