За оне који не прате песничко стваралаштво, само ћу рећи да је Новица Тадић један од најзначајнијих новијих српских песника. Рођен је 1949. а преминуо 2011.године. Имао сам прилику да га случајно упознам, али нисам знао да је то велики песник. То је било отприлике 2007., или 2008, или 2009., нисам баш ни ја сигуран. Било је то на бувљаку у Београду. У то доба бувљак је за нас љубитеље књига, антиквитета, и уметности био фантастично место где су се могла наћи свакаква чудеса. То је потицало од тога што је грађевински бум у Београду покренуо селидбе, и промену станова код многих Београђана. Неки интересантни предмети који су деценијама чамили по прашњавим подрумима, орманима, и оставама су кренули преко контејнера ка бувљаку.
То је било друго време, јер данас је прави бувљак заправо на интернету. Иначе међу посетиоцима бувљака било је свакаквих људи. Један од нових, упадљивих посетилаца био је и човек са наочарима, ћелав, и прилично мршав. Изгледао ми је као наставник на почетку пензије, а помало ми је личио на шахисту. Упознао сам више шахиста који су имали баш такав проницљив, усредсређен поглед. Био је то песник Новица Тадић, који је на бувљаку трагао за књигама, које су на том месту биле убедљиво најповољније. Упознали смо се, и више пута сам куповао неке књиге од њега. Продавао је књиге и осталима, што би се рекло,, из руке у руку“, а то је био знак да му је то нека врста зараде. Да му је тај приход био у том тренутку потребан. Касније сам схватио да је тада био незапослен. Пошто сам направио прекид у посетама бувљаку, дотичног господина сам срео још једном приликом, у књижари код заједничког познаника, а затим више не.
Међутим, 2011.године у ударним вестима гледам лик тог познатог човека, и слушам спикера који саопштава да је преминуо наш велики песник Новица Тадић, и како то већ иде, писац тога и тога, добитник те и те награде… Са свим пратећим похвалама, и суперлативима. Док сам то гледао и слушао обузимала ме је туга због смрти човека кога сам знао, али и туга зато што сам у тренутку спознао да је један значајан, важан српски књижевник своје последње године провео без посла, зарађујући од књига са бувљака. Био је то очигледан знак да у нашем друштву много тога није како треба. Јер где су били сви ти који су знали песнички значај Новице Тадића, где су били да се запитају за његовог живота, како и од чега тај човек живи. Одмах сутрадан сам кренуо у потрагу са поезијом мог случајног познаника. Прочитао сам доста његових песама. Наравно да нисам меродаван, али Новица Тадић ми се указао као велики песник. Била је то мрачна, тешка поезија. Поезија очаја, кошмара, злослута, и анксиозности. Ја не волим такву поезију, али види се кроз сваку песму да је песник дубокомислећи, особени и нарочити човек. Песник који улази у драматичну срж живота, и људског бића. Песник филозоф. Прометејски песник, прометејске судбине. Уметник који проживљава своју поезију. Ломна, рањива душа која се бори са разним демонима, и мукама.
Сада је, постхумно, Новица Тадић већ ушао у најпрестижније изборе српске поезије. Постоји чак и државна награда за песнике, која носи његово име. И онда се човек просто запита, шта није у реду са нама. Човек је годину дана, или две пред смрт био на рубу егзистенције, а чим је преминуо декламују се на телевизији хвалоспеви о њему. Да ли је то порука за уметнике: док сте живи како вам Бог да, а кад умрете указаћемо вам заслужену част?
Одавно се нисам срео са стиховима Новице Тадића, али пре пар дана листајући неки књижевни часопис наиђох на његове песме. И то је разлог што пишем овај текст. Наиме, у избору од осам Тадићевих песама три су биле везане управо за бувљак. Можда то звучи откачено, али тврдим да те три Новицине песме могу потпуно да схвате само посетиоци бувљака. Ево једне од њих:
Непознат човек
Непознат човек
У старом капуту
Већ дуго на киши стојиСтарудије
На хрпи, поред зида,
Његов су минули живот.Главни јунак црне песме
Камион чека да све то
Утовари и одвезе
У непознатом правцу.Удаљити се одавде, и што пре,
Није згорега.
Признаћете да песма баш није толико јасна. О чему се ради? Наиме, на бувљаку је бивало тих старих, сиромашних људи који су буквално износили и продавали своју прошлост, свој лични живот,,, свој минули живот“, предмете којима су деценијама располагали. Пошто је бувљак био на улици, на недозвољеном месту, често је пролазио камион Чистоће, из кога су изненада, уз асистенцију инспекције и полиције, искакали чистачи и отимали робу најчешће спорим, збуњеним, и старим продавцима.
Тако је долазило до тужног апсурда да неки сиромашак који се тешка срца одваја од неких својих ствари да би узео који динар, губи своју робу која одлеће у приколицу камиона, и још приде добија написану казну. Ето зато је Новица написао да је камион ,, главни јунак црне песме „. Читајући ових пар песама о бувљаку, не чудим се што их је песник написао.
Бувљак је вероватно за песника био једно магично, онострано, место на коме се нашао као какав изгнаник. И међу толиким људима на тој пијаци био је сам, бескрајно сам. Онако сам, како то само песник може бити. Као да га сад видим како стоји поред хрпа књига на асфалту, и листа их. Тражи у гомили неку нарочиту, можда за све нас спасоносну књигу.
Љ. М.
Извор: Фејсбук/ Активна култура
