Ako neko želi da se prepusti osećanjima, to je lepo, ako, pak, drugi želi da ostavi sebi dozu racionalnosti, zašto se u tom slučaju koriste izanđali argumenti iz socrealističke stvarnosti da bi se jedna žena prinudila na stupanje u odnos sa muškarcem.
Kada je pre neki dan izašao klikbejt članak sa naslovom „pogledajte slučaj o kome cela Srbija priča“, malo ko je slutio da će to zaista biti istina. Lucidni posmatrač srpske društvene stvarnosti ne treba da gubi vreme na prvi površinski sloj rasprave koji se svodi na to kako treba muvati i kojije ključ uspeha. Interesantan je dublji sloj argumenata koji se fokusirao na ubeđenje da je dostavljač hrane neki pandan eksploatisanog proletera iz davnina, dok je žena koja je naručila hranu uobražena buržujka koja nije htela da pruži bednom radniku seksualno zadovoljstvo na pragu svog stana, dok se hrana u kesama još nije ohladila.
Odakle uopšte razmišljanje koje dovodi u vezu nečiju pretpostavljenu nižu klasnu pripadnost sa time da ona njemu treba da obezbedi kompenzaciju u vidu seksualnog zadovoljstva? Na stranu to što dostavljač hrane nije karijera i što se tim poslom uglavnom bave mlađi muškarci koji žele da zarade brzu lovu dok studiraju ili traže bolji posao, na stranu to što potrošiti 500 ili 1000 dinara na dostavku hrane ne čini nikoga trulim bogatašem, to bi već bilo zalaženje u domen realnosti.
Ne, treba ostati na površini argumenta koji tvrdi da je stupanje u vezu uz razmatranje i materijalnog aspekta nemoralno.
Većina onih koji iznose taj argument izdaju se za tradicionaliste, dok se u tradicionalnom gradskom društvu 19. veka brak zaključivao na osnovu miraza, to jest koliko materijalne koristi brak može doneti muškarcu koji namerava da u njega stupi. Čak i na selu imućniji poljoprivrednici nisu želeli da daju svoju ćerku za bezemljaše, domaćinska kuća se spajala sa drugom jednakom partijom. Danas je teren poravnat, barem formalno. Žene takođe mogu da ocene muškarca koji im se nabacuje i mogu pritom da se oslanjaju na više faktora. To je sasvim racionalno ponašanje. Ako neko želi da se prepusti osećanjima, to je lepo, ako, pak, drugi želi da ostavi sebi dozu racionalnosti, zašto se u tom slučaju koriste izanđali argumenti iz socrealističke stvarnosti da bi se jedna žena prinudila na stupanje u odnos sa muškarcem.
U srži tog rezonovanja leži duboki prezir prema građanskom sloju društva, onom obrazovanom i intelektualnom delu koji u skladu sa svojim talentima, uloženom trudu i utrošenom vremenu ima pravo da bude više materijalno kompenzovan od nekog ko obavlja posao za koji nisu potrebne nikakve kvalifikacije, kao što je dostavljanje hrane. Tako se nekadašnji seoski prezir prema gradu lepo spojio sa radikalno levim prezirom srednje klase (o višoj i ne pričamo, jer oni su nedodirljivi, lakše je udariti na onog koga možeš da dohvatiš).
Treba primetiti da se to sve odigrava u jednoj zemlji koja je izrazito orijentisana ka materijalnom i gde se svako usputno ćaskanje pretvara u tužbalice o nedostatku novca. Posebno je otužno što se iza svega toga i ne krije neki žar za socijalnom pravdom i jednakom raspodelom dobara, već „samo ja da imam, a drugi neka crkne“. Zato ovakve priče kao sa nasrtljivim dostavljačem i bude demone u ljudima koji isključivo žude da poseduju: žene, novac, kola, nekretnine – daj mi, daj mi, daj mi. Na kraju je uvek kriv onaj drugi, što iz nekog razloga ima, taj objekat seksualno-materijalne požude koji se mora posedovati ili prezirati (samim tim i uništiti).
Aleksandar Đokić
