„Онај ко жели одузети слободу некој нацији прво ће кренути од ограничавања слободе говора.“ Узевши у обзир ову реченицу Бенџамина Френклина, некако ми се чини да је вијест да је професору Милошу Ковићу забрањен улазак у БиХ-у првом реду лоша за саму ту државу.
Јер нема среће у држави у коју се забрањује улазак универзитетским професорима, али не и припадницима терористичких организација и повратницима са сиријског ратишта.
Зато ова забрана прије изгледа као порука читавом једном народу. Политика на трагу оне која је устврдила да је Иво Андрић са својом литературом „Босни и школству нанио више штете него све војске које су рушиле и палиле у овој републици“. Политика за коју је Његош био и остао главни генератор проблема на Западном Балкану.
У таквом поретку ствари, није било изненађење ни кад је Данило Киш прије пар година оглашен кривим за распиривање мржње.
И зато, да парафразирамо Киша: у Платоновој држави није било мјеста за пјеснике, у оној Хитлеровој – за Јевреје, а у пројектованој држави БиХ – мјеста нема за Милоша Ковића.
Врхунски интелектуац и борац за слободу, својим именом утемељен на Косову и Метохији, Милош Ковић истрајава као „трагични јунак косовске мисли“. Зна историју, превише мисли и слободно говори. А то није добро.
Познавање историје и слобода говора су последње што треба бошњачкој политичкој елити.
Зато је ова забрана уласка из перспективе политичког Сарајева сасвим логична.
У том погледу, ова забрана може да служи као још један кратак прилог историји бешчашћа са којом је главни град БиХ ономад одбацивао Андрића. Просто се није уклапао. Кратак прилог дугачкој историји прогона. Ковићу, пак, забрана уласка у БиХ – може служити на понос. Стављен је у ред са Његошем, Андрићем и Кишом. И то ће бити још једна добра референца у његовој биографији.
Пише: Алексије Гргур
Извор: Фејсбук
