Како су сви себе назвали побједницима, народу остаје да по изразу лица проваљује ко је стварно побиједио. Јер, свака је коалиција славила за себе, покушавајући да се наметне као највећи слављеник
“У кафани Сложна браћа, сви поштени, глобално”. Тако гласе стихови пјесме која је била шпица за серију. У тој кафани спајало се неспојиво, сјеђели су за истим столом политичари, ратни профитери, шверцери, лажови, будале и преваранти. Дешавало се да налети и по који наивни поштени човјек, а по правилу драматургије, наравно да је поштен човјек највише испаштао.
Мало је народа изашло на изборе. Нико се није зачудио. Правдали су то чињеницом да је Ђоковић играо у неђељу. Било је финале, али није финале трајало читав дан. Нешто друго је посриједи. Народу се није излазило. Једна влада, друга влада, падају, дижу се, па затим три избора за редом. То су три континуиране кампање, дозлогрдило је људима.
Фалило је мотивације, партије су се тек у неђељу поподне активирале да на друштвеним мрежама позивају људе да изађу. Чак је било и коалиција које су слале бљутаве смс-ове са циљем да позову људе да изађу и гласају, а десио се контраефекат, остало је још више људи кући, практично из ината. Тотална демотивација.
Није то ништа ново. Много људи сматра да је Мило пао. Па као што каже Јокић, можемо да идемо кући. Или да остану кући. Појавила се реакција која се може назвати “свеједноћа”. Односно, сад нека раде што год хоће. Отуда и не чуди што су мањине одлично прошле на изборима, јер њихово бирачко тијело је мотивисано. И даље се боре за своја права, знају зашто се залажу и гласају. Што би рекли, свака им част. Показало се јасно, less is more. Као у адвертајзингу, исто правило важи.
Како су сви себе назвали побједницима, народу остаје да по изразу лица проваљује ко је стварно побиједио. Јер, свака је коалиција славила за себе, покушавајући да се наметне као највећи слављеник. Зато се гледа у пасуљ, боље гледати изразе лица него слушати оно што говоре. Више ће се сазнати из алтернативних метода тумачења политичке ситуације.
(Фото: ИН4С)
Али сад слиједе преговори. Односно, више ће то бити договори. Ко зна ко има какве кечеве у рукаву и ко је на што спреман. Црну Гору очекује вријеме слично оном какво је било у Србији након 5. октобра. Сви ће се правити поштени, али ће сви гледати свој интерес. Како је ово вријеме апсолутне дигитализације, вјероватно да ће у наредних годину дана почети да се појављују нови медији као печурке. Мораће сцена да се искристалише, а свака партија биће фирма за себе.
Медији су оружје, а никад лакше него данас креирати медије. Кад говоримо о порталима који се појављују, они углавном служе као огласна табла. Ту се пласирају информације, без обзира да ли су тачне или су подметнуте као полу-истина. Није циљ информисати објективно грађане, циљ је пласирати информацију која ће ођекнути. Медиј траје колико и та вијест, чим заврши посао, може и да се угаси, јер нема даљу сврху.
Зато ће бити занимљива трка. Опет је у игри чувена брзалица, која се показала универзална, за сва времена: “коме црква, коме народ, коме странка, коме банка”. Сви би све а нико не да ништа.
Новинари ће постављати питања, добијаће неодређене одговоре, јер нико не зна што ће бити. Али нове владе мора бити, тако да ће бити што бити не може. Неко ће попустити, мораће се договорити.
Добићемо неку нову Сложну браћу, са надом да ће бити озбиљнији од ликова из чувене серије. Надајмо се да ће бити поштени, као што говоре стихови пјесме из шпице. Глобално.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
