Прошле су већ четири деценије од Ћопићеве опоруке: Збогом, лијепи и страшни животе! Лијепи и страшни животе, данас са нама овдје није ни Горан Петровић, ближњи, писац толиких чаролија, зналац тајни о ситничарницама и о најкрупнијим догађајима овога, и онога свијета, о лијепим и страшним стварима. Лијепи и страшни животе, како је Бранко Ћопић отишао из овог свијета више говори о онима због којих је морао да оде, него о њему самом. Он је све чинио да овај свијет учини бољим, а овај свијет је, показујући своје страшно лице, све учинио да се ослободи тог свог добротвора.
Кад сам први пут читао приче Бранка Ћопића, чудио сам се колико су оне, још прије тог читања, на мене утицале, колико су те приче биле моје. Ћопић је својим ведром захватао из оног архетипског бунара у ком наш народ чува свe благо српскога језика, а над којим и ми можемо да се огледнемо, и по мјери свог дара да захватимо – тако се остварује тај утицај у књижевности, и у животу.
Једнако и сада, кад први пут откривам неке нове књиге, и неке друге ауторе, налазим да су и они на мене утицали прије него сам их читао – како је то уопште могуће, а то се одиста догађа. Да се то провјерити, али се не да разумјети.
Захваљујем члановима Жирија који су ме својом одлуком обавезали да се поново вратим тим ауторима и њиховим књигама. Прије других, да се поново вратим Бранку Ћопићу, чија доброта је уткана у наивне поступке његових јунака. Ред је да захвалим и мојим јунацима, ликовима које сам у овим кратким приповијеткама заступао, и у њихово име ја сам сада овдје. Хвала Нику, Спасоју, Јулиусу, Макарију Марковићу Маркану, Киру, Раскољникову и Баби, Кафкином двојнику, Борхесовом имењаку, Данилу Шестом, и другима. Сви су они изашли из својих аутентичних приповиједака и умијешали се међу грађане. Сада они живе заједно са другима, са једнако права на живот.
Лијепи и страшни животе, све те приповијетке, имају свој реални, мистички живот, јер оне су постојале одувијек, ја сам их само преузео и записао, у најкраћем облику, оне су биле живе и прије тога чина, мислим на њихово интуитивно искуство које оставља жиг трансцедентног.
Лијепи и страшни животе, чини се да је питање сажетог приповиједања у односу на широко засновано приповиједање питање времена – чини се да вријеме спорије протиче у дужој него ли у краћој приповијеци. Краће приповијетке су као какви пресовани исјечци из живота.
Лијепи и страшни животе, писац само покушава да врати сјећања која су заувијек изгубљена, и нужно, та сјећања почињу да личе на измишљене приче, задобијају форму фантастике. Иако сам сваки пут покушавао да напишем неку реалистичку причу, заглавио бих у маштаријама. То је заправо надомјештање оног што је преотео заборав, као нека врста сталног умирања и превазилажења себе, јер човјек себе у потпуности превазиђе једино кад умре.
Лијепи и страшни животе, сви ти ликови су оживљени са мање или више успјеха, а то је било могуће јер су они прошли кроз искуство смрти, што они, на неки свој начин свједоче – ја бих тај књижевни поступак назвао мистичким реализмом као формом фикције, а фикција лијепој књижевности даје печат стварног.
Хвала и читаоцима који се мало помало удружују са овим знаним и незнаним јунацима у настојању да превазиђу своје могућности, и да уз помоћ ликова из ових приповиједака испричају своју причу која је по природи приповиједања сваки други пут другачија, као да се догађаји понављају као у књигама, а догађаји, заправо, стоје у мјесту. Одавде се види како су непомични, и непорочни, јер се они не тичу људи, догађаји су паралелна стварност у којој јуродиви налазе пуни смисао, а обични људи само испуњавају, лаички речено, природни закон постојања и непостојања, у овоме свијету по коме још путује куга с косом и они коњаници што Црни су им коњи, црне потковице, док ми размишљамо о златној паучини и сребрној магли Ћопићевих прича.
У причама је она животодајна, спасоносна ријеч која бијаше на почетку, и из које је све настало. Оно зрно пшенично, које, ако ако ли умре, много рода роди.
Извор: Дневник
