Пише: Слободан Вукасовић
Србија се суочава са дубоком институционалном кризом, системским кршењем закона и Устава од стране владајућих структура и трговином утицајем која озбиљно подрива јавни интерес ради краткорочне користи повлашћене мањине. Симптоми заробљеног друштва израженији су него у другим аутократским системима. Размере системске корупције су без преседана, природни и друштвени ресурси се расипају и уступају у бесцење, док владајућа гарнитура подршку иностраних центара моћи обезбеђује уступцима на штету грађана. Доводи се у питање одрживост државе и друштва у демографском, економском, територијалном и културно-идентитетском смислу. Систематски се сузбија домаћа пољопривреда, гуши привредна иницијатива, подстиче пражњење руралних подручја и девастира природна средина. Минерални ресурси уступају се у бесцење, уз угрожавање кључних водних ресурса, пољопривредног земљишта, шума и насеља. Ослањајући се на извоз примарних производа, без аутохтоне финалне и високотехнолошке производње, држава се додатно задужује, улаже у пројекте без реалне могућности отплате и тиме озбиљно нарушава јавни интерес.
У Србији се рађа за петину мање беба, док број становника знатно опада. Одлазећа власт се хвали родољубљем док је аутохтоно становништво на територији јужне покрајине Србије изложено хапшењима и прогону. Исељавање становништва и уклањање трагова његовог постојања спроводе привремене власти позивајући се на споразуме прихваћене од стране званичног Београда, са којим сарађују путем новооснованих канцеларија за везу. Ради продужетка власти, владајућа елита улаже значајне друштвене ресурсе у кампање дезинформисања, медијско обликовање јавног мњења и релативизацију друштвених проблема. Упркос томе, расте број грађана који препознају да клијентелистички систем и аутократија угрожавају темеље друштва и државе.
У врху власти налазе се политички актери који се већ три деценије представљају као заштитници националних интереса. Међутим, становништво које су наводно бранили било је изложено неконтролисаном насиљу, прогонима, демонизацији, убиствима и принудном расељавању. Владајућа гарнитура је “одбранила” крајеве западно од Дрине и јужну покрајину Србије, а сада усмерава пажњу на “одбрану” Бора и Мајданпека, одакле се девастирајуће рударење шири на околне планине, реке, шуме и насеља, уз најаве “одбране” Јадра, Рађевине, Цера, Новог Пазара, Шапца, Ваљева и других делова Србије. Егзистенцијално угрожени грађани буде се из апатије и настоје да заштите своја права. Њихови покушаји организовања и артикулације интереса суочавају се са политичким, институционалним и ванинституционалним притисцима одлазеће власти. На уличним протестима грађани су изложени насиљу припадника криминалног миљеа, док се у свакодневици суочавају са претњама, изнудом, уценама и застрашивањем.
Немања Рујевић: Крај пребројавања на улици – сада „само“ треба гласати
Одлазак мислећих и слободних
Образован, стручан део популације налази се на мети одлазеће власти, која мобилише уцењене, дезинформисане и социјално угрожене слојеве друштва не тражећи стручност већ лојалност. Одлазак мислећих и способних настоји се надоместити увозом радника из источних земаља, који прихватају несигурне услове и мале плате.
Номинална институционална брана аутократији и угрожавању јавног интереса требало би да буде парламентарна опозиција. Унутар опозиционог корпуса постоје значајне разлике у односу према већинском народу, Косову и Метохији, политичком Западу, Европској унији, Русији и другим кључним питањима. Наведене разлике троше знатан део енергије и времена слабећи способност опозиције да пружи кохерентан и делотворан отпор аутократији. Уместо заједничког залагања за ослобађање заробљене државе и обнову парламентарне демократије, део опозиције усмерава деловање ка партикуларним интересима и идеолошким сукобима, доприносећи симулацији демократских процеса која прикрива репресију ауторитарног поретка.
Многим странкама недостаје унутрашња демократија. Кључне политичке правце одређују партијске вође, што властима олакшава да притисцима и подстицајима обезбеде поступке у корист владајуће гарнитуре или прошире круг контролисаних посланика. За многе опозиционе посланике учешће у раду Народне скупштине представља основну делатност и значајан извор прихода, због чега, упркос околностима, нису спремни да напусте Скупштину и тиме ускрате имплицитну подршку одлазећем режиму.
Неуспех опозиције да доследно заступа интересе грађана допринео је опадању поверења у друштвену заједницу, што је подстакло одлазак многих младих, образованих и способних људи из Србије. Студентски протести су донели значајан друштвени преокрет, вративши наду у могућност промена, покренувши неопредељене и упутивши позив широј јавности на уједињавање у борби за истину, правду и обнову институционалног поретка.
Борећи се за опстанак, одлазећа власт не бира средства и не осврће се на моралне и правне обзире. Грађани су изложени кампањи дезинформисања без скрупула, док су грађански протести изложени бруталном, безобзирном насиљу. Власт окупља подршку друштвених слојева који су спремни да, ради личне користи, занемаре општи интерес и будућност заједнице. Очување постојећег поретка одговара бројним корисницима системске корупције, клијентелистичким мрежама и мешетарима. Вођени краткорочним личним интересом, не осврћу се на урушавање друштва и државе, те припремају сопствена резервна уточишта. Представљају природне савезнике одлазеће власти, због чега је важно прекинути мрежу интереса на којој почива постојећи поредак. Уколико би мрежа корисника системске корупције опстала и након политичке смене власти, постојала би опасност обнове клијентелистичког система и повратка аутократских образаца управљања.
Преовладава уверење да се у нерегуларним изборним условима победа може остварити једино стварањем референдумске атмосфере и окупљањем око заједничког циља – ослобађања заробљене државе. Свесна тога, власт ангажује значајне ресурсе како би подстакла сукобе међу грађанима и продубила идеолошке поделе унутар опозиције. У таквим околностима, посебно је значајно уклонити препреке у формирању заједничког фронта, одложити међуопозициона спорења за период након ослобођења и настојати да се пронађу ефикасна решења за одлазак владајуће гарнитуре, уз што мањи ризик и штету по друштво и државу.
Разумевања и изградња поверења
Од кључне је важности однос студентског покрета према другим друштвеним и политичким актерима, укључујући опозицију. Као покретачка снага која ужива висок ниво поверења јавности, студенти могу проактивно деловати у правцу окупљања грађана у јединствен друштвени покрет. У том циљу, потребно је предузети мере у складу са основним начелима студентског покрета које би подстакле релевантне опозиционе странке да подрже студентску листу. Опортунизам појединих страначких лидера и њихова склоност самосталном изборном наступу намећу потребу за свим разумним и политички прихватљивим корацима приближавања њиховом чланству, ради бољег разумевања и изградње поверења на релацији студенти–грађани–опозиција.
Присутно је значајно неповерење према опозицији и сумња у корист сарадње са њом. Уз изузетак Демократске странке (Срђан Миливојевић) и покрета Крени–промени (Саво Манојловић), доминира уверење о непредвидивости деловања опозиционих актера пре, током и након изборног процеса. Присутна је и бојазан да би одлазећа власт поново могла подстаћи део опозиционих посланика да, из користи или интереса, допринесу очувању аутократског поретка. С друге стране, рационалан приступ налаже да не треба одбацивати подршку оних који могу допринети заједничком циљу, нити продубљивати постојеће поделе. Ради спречавања злоупотребе гласова које део грађана поверава опозицији, потребно је искористити све могућности да што већи број опозиционих партија подржи студентско-грађански покрет, по узору на две већ поменуте странке.
Живимо у времену у којем ангажман у јавном интересу и стављање општег добра испред личних интереса излажу појединца ризику губитка посла, угрожавања егзистенције и породичних прихода, као и бројним безбедносним претњама, медијском прогону и физичком насиљу. Аутократски систем може опстати уколико успе да дезинформише или застраши довољан број грађана, одврати их од борбе за истину и правду и наведе да прихвате постојеће стање из страха да од постојећег зла може уследити још веће. Познато је да покоравање и континуирано попуштање подстичу осионост, бахатост и злоупотребу моћи. Даље продужавање владавине одлазеће гарнитуре водило би ка облицима неофеудалних односа, чији се поједини обрасци већ назиру у Србији. Коначан исход друштвених процеса пре свега зависи од грађанске свести. Време и изазови пред друштвом представљају тест његове зрелости и виталности, а начин на који ће се на њих одговорити одредиће и коначан исход друштвених превирања.
Извор: Време
