Након краће упоредне анализе Милојко Арсић констатује да “су ниво и квалитет образовања у Србији приближно у складу с њеним нивоом развијености”. Из тога даље извлачи закључак “да је за привредни раст у наредним годинама неопходно да се унаприједи како обухватност, тако и квалитет образовања”.
Наравно, образовање је данас (више него икада) нужан услов развоја, али – да ли је и довољан. Питање сугеришу подаци које је изнио сам Арсић. Јер, економски заостатак Србије, рецимо за Чешком, а поготово Њемачком, много је већи од јаза у образовању. Што значи да постоје чиниоци који су значајни колико и образовање, ако нису и важнији. Другим ријечима, степен развијености зависи од могућности да знање добије друштвено признање, а онда и буде (колико-толико) преточено у имање.
Из тога се може закључити да није довољно да уче само појединци. Исто важи и за читаво друштво. Прије отприлике три и по деценије Зоран Ђинђић је писао да развојни, тј. “еволуциони капацитети неког друштва не мјере се економским показатељима него способношћу друштва да учи, тј. да мобилише своје унутрашње ресурсе. А учење је увијек повезано с рационалним пропитивањем вриједности и норми које служе као оријентири дјеловања”.
Дакле – вриједности и оријентири. На том испиту данас пада Србија. Парадигматичан је за то примјер похвала које је предсједник Вучић упутио припадници свог страначког подмлатка Невени Ђурић. Упадање у ријеч, прекидање саговорника, вријеђање и омаловажавање других учесника у дебати – то су “врлине” које је у једној ТВ емисији показала посланица Ђурић. Када се с највишег мјеста у држави високо вреднује и подстиче агресивни примитивизам, тиме се не гради (и не награђује) само један тип личности, него и један тип друштва.
Збиља, дипломци који излазе из Академије младих лидера СНС-а као да су изашли из неког талибанског терористичког кампа. Опашу се вербалним динамитом, увуку се међу људе и напросто се детонирају. Пошто су то (срећом) само језичка пиротехничка средства, они те своје диверзије могу да понављају више пута и у дужем раздобљу. Ма како, међутим, били добро истренирани, ови СНС кадрови временом се потроше, просто имају рок употребе. Тада одлазе у мировину – неко у амбасадоре, неко у министре, неко у директоре итд, широке су јасле јавног сектора. Оде Марко Ђурић, дође Невена Ђурић. Симболички говорећи, наравно.
На крају, због свих Ђурића које уче да је до устоличења Александра Вучића 2012. Србија била “јадна, напаћена, на кољенима”, ево само неколико чињеница. У часу када је Демократска опозиција 2000. преузела власт од “црвено-црне коалиције” у којој је актуелни предсједник имао истакнуто мјесто, Србија је била поражена у четири рата и избачена из свих међународних организација, почев од Уједињених нација.
Бруто домаћи производ био је упола мањи него деценију раније, док су плате сведене на трећину. Од 2001. до 2008. године, до почетка свјетске економске кризе, Србија је остварила просјечан привредни раст од 6,6 одсто. Од 2013. до 2019, дакле до глобалне кризе изазване короном, Србија је забиљежила просјечан годишњи раст од 2,5 одсто. И посљедње, нова власт је 2001. затекла јавни дуг нешто мало изнад 14 милијарди еура. Када су власт преузели напредњаци, средином 2012, јавни дуг је износио око 15 милијарди еура. Данас је јавни дуг близу 30 милијарди еура.
Сапиенти сат.
Извор: novimagazin.rs
