Јасна Миковић, прва правница из Васојевића
21. новембар, 2023.
Човек који је хтео да буде краљ
21. новембар, 2023.
Прикажи све

Бивши главни уредник Вашингтон поста: Постистина је највећа претња за медије

AP/Molly Riley - Copyright AP/Molly Riley

„Данас покривање информација није посао 24/7, већ је 24/7 свакога минута. Упркос популизму и експериментисању, кад се нешто важно догоди, посете Вашингтон Поста оду у небеса јер људи знају коме се може веровати. Kад смо имали само физичке новине у рукама, новинари нису рад давали бесплатнотно, такав стандард би требало поставити и данас. Локални новинари су ретко склони стереотипима, тешко некога карикатуришу. Због тога је далеко лакше на том нивоу успоставити поверење заједнице“.

AP/Molly Riley – Copyright AP/Molly Riley

Тек пет месеци пошто је стигао у редакцију као нови главни уредник, најбогатији човек света Џеф Безос је купио Вашингтон Пост. Мартин Берон је гледао како низ уредника напушта редакцију. Вероватно су страховали да ће немилосрдни трговац и власник Амазона експресно уништити бренд породице Грем и учинити га непрепознатљивим. Свакако не налик Посту који је водио Бен Бредли, легендарни уредник који је веровао двојици клинаца који ће на крају послати америчког председника Ричарда Никсона посрамљеног у историју.

У Белој кући је тог пута седео Доналд Трамп, политичар који је разбио све познате калупе, али је питање да ли су у редакцији седели неки нови Боб Вудворд и Kарл Бернстин.

AP/Andrew Harnik

Трамп је ископао ров и објавио рат медијима које је „частио“ епитетима „фејк њуза“, „непријатељима народа“, па када ни то није било довољно, Вашингтон Пост је добио од председника етикету да су „најнижи облик живота“. Бесни и у ниском старту да одбране своју част у контранападу на председника, новинари Поста су од новог шефа тражили да им да знак да јурну.
Поручио им је: „Ми нисмо у рату, ми смо на послу“.

Мартин Берон говори тихо, али је тврдоглаво упоран. Неки од сарадника га описују „лавом и јагњетом наше редакције“.
А Безос?

„Није ми окренуо телефон да ми каже како да извештавамо, чак ни кад је о његовој компанији реч, верујте или не верујте“, подцртава и наводи да се милијардер умешао тек са захтевом да Вашингтон Пост добије слоган, који је Безос назвао „изјавом о мисији“. Од око 1.000 предлога ниједан није био онај прави. Безос је отишао кући и вратио се са „Демократија умире у мраку“. То од тада стоји испод логотипа медија.

„Kо би рекао да ће слоган са смрћу и мраком тако добро проћи… Али, шта ја знам о маркетингу“, шалио се касније Берон.
Једном новинар, увек новинар, Берон данас страхује за медије. А опасност не види у ходницима Kапитола, или на њујоршким авенијама, већ у маленим срединама кроз које се кроз историју увек више пролазило него долазило.

„Демократија почиње на локалном нивоу, са локалним властима које смо изабрали. Знате, важно је ко је на челу полиције, ко води неку школу, ко се стара о еколошкој заштити на локалу. Важно је ко поставља семафоре, као и ко одржава локалне путеве, ко одржава канализацију. Људи морају знати шта се ради, чији се интереси задовољавају – да ли се штити јавни интерес или се штите приватни интереси. Људи имају право да знају да ли су власти отворене или су корумпиране и ко има све утицај на ту власт.

„Стога, ту демократија уствари почиње. Ту, на локалном нивоу“, истиче Берон на почетку разговора за Еуронеwс Србија.
Многи од тих локалних званичника ће се пењати у каријери, постајати виши званичници, можда чак и на националном нивоу, на нивоу савезних држава у САД, или провинцијском нивоу у неким земљама, напомиње даље тај новинар и констатује да је зато важно пратити шта они раде, какав пут имају.

„То је темељ демократије. Да додам и да у највећој мери националне медијске организације не знају шта се догађа у некој локалној заједници, осим ако тамо не постоји јак локални медиј. Ако они то не покривају, нико то неће покривати“, наглашава Берон и подцртава да сви друштвени проблеми у сваком друштву на свету почињу на локалном нивоу.

Нема бесплатног или јефтиног квалитета

Можемо ли ми ту ишта предузети у доба модерног новинарства, друштвених мрежа и сломљеног економског модела традиционалних медија? Шта као професионалци можемо да урадимо да подигнемо свест о важности локалног извештавања?

Ах, ја се трудим да увек будем оптимиста и желим да верујем да за све постоји одговор. Али та природа данашњих медија коју помињете је пред веома великим изазовом. Данашњи медији фаворизују тезу – што веће, то боље.

Већа публика доноси бољу одрживост него малена публика. Са друге стране, ја волим да истакнем успешне примере овде у Сједињеним Државама, читав низ локалних медија је направио успех. Свима им је заједничко то да су кренули упорно и чврсто решени да је њихов позив да служе локалној заједници. Они су у предности јер боље познају локалну средину, па знају и шта те људе занима, какве су им потребе и свакога дана, на сваки начин, у свакој причи преиспитују сами себе постављајући питање да ли су од користи локалној заједници.

А корист медија?

Наравно да локални медији о томе морају да мисле, али исто тако ти медији морају да затраже од заједнице да то и плати. Ако покажу да су вредни, људи ће бити вољнији да плате. Новинарски рад не сме да буде бесплатан. То није одржив модел.

Реалност је да када смо имали само физичке новине у рукама, ми новинари нисмо свој рад давали бесплатно, тражили смо од људи да то плате. И они су то чинили. Такав стандард би требало поставити и данас. Морамо плаћати новинаре, уреднике, све људе који су укључени у локално новинарство. Знате, нећете добити квалитет ако нисте спремни да платите за квалитет.

Kажите нам још о том тржишту?

Локални медији, као и ми у великим медијима, морају да мисле шта ће радити сутра, а шта идуће недеље, шта за два месеца, као и да ли верујемо да је то оно што је публици потребно, да ли наше ресурсе користимо најефикасније могуће, да ли можемо да срежемо неке трошкове али тако да више новца одлази на новинарски рад, уместо на неке непотребне ствари.

Све у свему, верујем да има простора за успех и неке доказе томе сам већ видео. У Сједињеним Државама се појавио низ непрофитних медијских организавија, али има и врло комерцијалних ентитета које показују изузетан успех. Видите, како неке од локалних медијских организација нестају или режу своје особље, јавност почиње да увиђа шта губи. Оно што су до јуче узимали здраво за готово, више не узимају здраво за готово.

Није ту важно само праћење рада локалних власти, већ и спорта, локалне уметничке сцене, бизниса. И кад ођедном нема ко то да ради, људи почињу да схватају да губе нешто вредно. И пазите, у многим случајевима су локални медији некакав лепак те заједнице, канал кроз који људи једноставно сазнају шта се догађа. У супротном су у мраку.

Постистина је највећа опасност за медије али и друштво

Али, неки људи би рекли да је највећа опасност за новинарство данас комобинација три “П” – популизма, поларизације и постистине. Ако бисте поредили те две опасности, шта бисте издвојили као већу опасност?

О, ја одмах издвајам постистину као највећу претњу. Мислим да људи реагују на информације које просто нису истините и почињу да верују у информације које их само учвршћују у мишљењу које су већ стекли. Ту се онда муњевито шире теорије завере које немају утемељење у чињеницама, и то је највећа опасност с којом се суочавамо. Временом јавност почиње да верује да и не можемо знати шта је истина и просто пристају на тезе људи који су њима идеолошки блиски.

Где су већи ризици? И због чега?

Мислим да су ти ризици које помињете најопаснији на националном нивоу, али су мање релевантни у локалним заједницама због природе тема којима се баве. Зато су локални медији далеко мање поларизујући, па, ако хоћете, и мање контроверзни. Ако као новинар пратите локалну уметничку сцену или локални спорт, или извештавате о изградњи моста, није исто као извештавање о националној политици.У том смислу, мислим да су популизам, поларизација и постистина, ризици на националном нивоу, не и на локалном. Можда се једна тема издваја. Наиме, разне земље имају другачије системе, али овде у САД је школство у рукама локалне заједнице и стално имамо велике дебате о чему би то деца требало да уче, па у том смислу и поларизација и постистина постоје на локалном нивоу, али није толико изражено.

Поверење…

А и локални новинари су познати у својој заједници и врло је тешко демонизовати људе које лично познајеш, људи које срећеш на улици, на састанцима локалних власти, у продавници, на стадиону. Ти их знаш као обичне људе. Али, на националном нивоу новинар дефинише читаве групе људи које уопште не познаје. Зато су локални новинари ретко склони стереотипима, тешко некога карикатуришу. Због тога је далеко лакше на локалном нивоу успоставити поверење заједнице према медијима. На томе треба пуно радити, нема сумње. Али, према истражвањима у САД која сам ја гледао, људи далеко више верују локалним медијима него националним медијима. То је нешто над чиме професија мора да се замисли.

Медији не воде земљу, посао им је представљање информације

Kада је Џеф Безос постао власник Вашингтон Поста, на једном од састанака с Вама и другим уредницима, поставио је питање – где видите Вашингтон Пост за 20 година? Шта сте му тада одговорили?

Избацио све тајне из себе, немам шта више да чувам. У првом реду, рекао сам да је 20 година јако дуго време у свету медија и да се наш бизнис мења на дневној бази. Мислим да Вашингтон Пост и Њујорк Тајмс, морају за циљ да одрже објективно и непристрасно презентовање информација. То питање није ни партијско ни идеолошко, већ нешто што је засновано на темељном истраживачком и аналитичком филтрирању информација. У време поларизације јако велики број медијских кућа је као свој бизнис модел развио управо то наглашавање поларизације и траже начина да је учине још гором. Тако зарађују новац. Они апелују на екстреме, слева или сдесна. Они су одабрали нишу и на томе засновали пословни модел.

Шта ви на такав модел кажете?

Не мислим да је то пословни модел за Вашингтон Пост и свакако не мислим да би то требало да постане. Још постоји значајан део популације који мисли и жели да постоји неки независтан арбитрар у процењивању истине, медијске куће које нису сврстане према једној или другој партији, медији који нису вођени идеолошким мотивима.

Наши савезници су чињенице и истина. Њих није лако изнети у јавност и не иду наруку једној или другој страни. Знате, чак и у време поларизације постоји огроман део становништва који просто само жели да сазна чињенице. А онда ће сами доносити одлуке.

Видите, медији не воде земљу. У демократији наш циљ би требало да буде да јавности представимо информацију која је људима потребна, коју људи заслужују да имају и знају и све у циљу да сачувамо демократију. Без тога људи не могу да управљају собом. Верујем да за то постоји тржиште чак и у временима велике поларизације.

То сам одговорио на питање где би Вашингтон Пост требало да буде, мислим да и Џеф Безос жели да Вашингтон Пост то буде, макар из мојих искустава и разговора с њим. Моја надања и очекивања су да ће се тај модел одржати.

Ако не привучемо младе читаоце, немамо будућност

Занимају ме млади људи. Млађи од 35 или 30 година, рецимо. Читају ли они Вашингтон Пост? У којој мери су претплатници?

У Вашингтон Посту од укупног читалаштва око 30 одсто су такозвани миленијалци или млађи. Није то тако лоше, мада има медија који су нас надмашили у томе. Али је тај проценат далеко мањи када говоримо о претплатницима (којих је три милиона, прим.аут.). Kод младих људи постоји невољност да се некако повежу с традиоционалним медијима. Делом је то због генералног неповерења у институције, што укључује и медијске институције. Млади имају тенденцију да верују у оно што им пријатељи кажу, пре него што добију директно од неког медија. Некада је то што им дође од пријатеља, баш како сте рекли, дошло и од традиционалног медија.

Све у свему, мене то јако брине. Јер, ако не успемо да култивишемо младу публику, нећемо имати никакву публику у будућности, јер су ти млади људи будућност.

У мојој земљи, и многим другим земљама, млади људи не читају готово ништа, не везују се за неки медиј који ће пратити, читати, куповати на дневној или недељној бази. Они се информишу на друштвеним мрежама.

Моја надања су да ће временом људи почети да разумеју шта је поуздано, а шта није поуздано, те да сада живимо у некој фази експериментисања с медијима. Сами медији експериментишу. Има пуно медија који испробравају нове ствари, а јавност сада, захваљујући интернету, има опцију да лута преко свакојаких медија. И временом ће сами схватити ко је поуздан а ко је непоуздан.

Оно што је мени интересантно је да када се догоди природна катастрофа, када нас погоди ураган или гигантска снежна олуја, или земљотрес, клизиште у поплави или огроман шумски пожар, људи се одмах окрећу великим, најугледнијим медијским кућама да сазнају шта се заиста догађа. Непогрешиво. Мени то говори да људи уствари имају велико поштовање према ономе што ми радимо, иако нису то спремни да јавно признају.

То ми говори да у суштини људи врло добро знају који су медији који заиста имају своје новинаре на терену, медије који за мишљења и тумачења питају праве стручњаке. Не кажем да ће сви конзументи тако поступити, али огртомна већина људи зна када је важно на који сајт да оде.

Управо зато наш интернет саобраћај оде у небеса када се нешто драматично или врло важно догађа. Ја у томе гајим наду да људи ипак, на крају крајева, негде дубоко у себи, знају којим медијима веровати. Традиционалне редакције имају људе, имају стручњаке, с њима, новинарима и уредницима можете као читалац или гледалац ступити у контакт и то све људима улива поверење.

Појасните ми још вашу тезу?

Знате, људи не евакуишу неки простор на основу онога што виде на друштвеним мрежама. Они то чине када преко традиционалних медија чују највеће стручњаке у земљи који кажу да олуја долази и да се простор мора евакуисати.

Да, има пуно дезинформација сада. Ево, то се лепо види у покривању догађаја на Блиском истоку, друштвене мреже су препуне дезинформација, али кад је битно људи знају где да оду по информацију. Традиционални медији имају своје мане, грешке, пропусте, али у целини, људи разумеју да су то одговорни новинари који раде на терену. Замислите само колико је тешко новинарима у Гази сада. Јако мало медија уопште има извештача унутра. Kада људи схвате да је информација за њих од критичне важности, окрећу се ономе коме знају да могу веровати.

Kад сте већ поменули Газу, како бисте саветовали извештача из Израела или Газе да ради у овим околностима?

Не бих у то улазио у овом конкретном интервјуу, ако не замерате. Могу да кажем само да Вашингтон Пост и Њујорк Тајмс раде добар посао до сада, користе своје извештаче, знам да проверавају изворе колико год могу. Ја саветујем новинаре да увек буду скептични, а редакције да усмере максимално ресурсе на такве теме и покушају да извештавају најобјективније што је могуће. Али не бих да идем даље.

Интернет допушта свакоме да се бави информисањем

Разумем. Да се вратимо новинарству и Вашим почецима. Ви сте каријеру почели на Флориди, па Вас молим да упоредите то време, када сте Ви ушли први пут у редакцију, са младим новинарима које сте недавно запослили у Вашингтон Посту. Да ли смо нешто добили с новим генерацијама? Kоје су предности, а шта недостаци?

Ох, ништа није исто, очигледно. Ја сам почео још као студент волонтирајући преко лета у мом родном граду Тампи, у локалним новинама града. Град је имао два листа, један јутарњи и један вечерњи. Имао је и радио станицу. У то време су постојала само три телевизијска канала и само два национална недељника. Та лимитирана база за информисање је људима била све.

Разе се, нисмо имали интернет, није било друштвених мрежа, нису постојали мобилни телефони.

У то време су се људи информисали на начин који је био лакше сварљив него што је данас када сте константно бомбардовани новим чињеницама, или наводним чињеницама. У то време су све информације стизале преко посредника, а посредник је био медиј. Данас било ко може да оде на интернет и пласира оно што мисли да је информација.

Молим вас наставите са поређењима те две епохе.

Елем, ритам је био далеко другачији у смислу како радите. Ја сам радио за јутрањи лист и у животу сам увек радио за листове који су излазили ујутро. Ваша прича би се појављивала ујутро, физички у рукама људи. Увек сам волео тај ритуал листања новина од почетка до краја

И људи би на крају листања увек имали осећај да за тај дан знају све што је потребно да знају. Наравно, то уопште није случај данас.

У смислу ритма рада, наравно да смо пуно радили, али је смисао конкуренције био другачији. Данас било ко може да покрене сајт, било ко може да окачи видео на интернет, а ту су и други медији који се појављују, надмећу, лансиртају пословне моделе.

Данас покривање информација није посао 24/7, већ је 24/7 свакога минута. Сад се надећемо свакога минута. Постоји метрика која то мери. Сви гурају “алертове” само да буду бржи од такмаца. Сада се наше перформансе дословно мере у секундама а не минутима. Та брзина ритма одузима дах.

Где нас то води?

Лоша страна тога је да се неминовно мање пороверава оно што се емитује, и мање се уређује. Генерално данас уредници далеко мање уређују. Они постављају агенду. Не баве се материјалом како треба.

Kада сам ја почињао, мој текст је пролазио кроз руке неколико уредника да би добио одобрење. А данас новинари испаљују садржаје на друштвене мреже без да ико то озбиљно не провери. Окружење је сасвим другачије.

Добро, али да ли је Ваша генерација била више “гладна” него моја? Да ли је моја “гладнија” од новопридошлих? Или је све то илузија нас о нама самима?

Пре свега, желим да кажем да данашње време има пуно предности у односу на оно. Данас далеко више људи имају приступ медијима и изражавању става него ономад кад сам био млад. Ми смо морали да се пробијамо кроз заштитне нивое да би нешто објавили и ако велики медији нису заинтересовани, нико нас не би чуо.

Данас можемо да чујемо људе који су били некада маргинализовани, али такође, сада можемо лако чути људе који су веома стручни у својим областима рада, а раније их нисмо чули само зато што традиционални медији за њих нису знали. Они имају информације и тумачења и сада могу да поделе своје знање.

Професионална глад…

Не желим да генерализујем епохе јер има данас јако пуно талентованих младих људи заинтересованих и посвећених нашој професији. Ти млади људи верују нашој професионалној мисији као Ви и ја.

Е сад, свестан сам да има извесних генерацијских разлика. Једна од ствари је да млади данас више вреднују оно што се назива “балансом посла и живота”. Ви и ја вероватно то нисмо знали. Млади новинари данас верују да могу да имају живот изван посла и да посао није главна компонента њиховог живота. У најмању руку наши млади новинари не прихватају да посао доминира њиховим животима. То је велика разлика.

Да се разумемо, не важи то за све младе пођеднако, али је доминантно. У моје време се сматрало да свачији живот мора да буде под доминацијом посла. Сада није тако. Има јако пуно младих, изузетно талентованих људи који напорно и храбро раде који иду на ратишта широм света, ризикују свој живот, који раде опасне ствари у новинарству у нашој земљи, и, знате, прихватају страшан ризик по себе. И веома су страсни.

Али, када дођу у канцеларију, они наглашавају тај баланс посла и живота. И кажу ми – ако желиш да радим 40 сати недељно, ја ћу да радим 40 сатри недељно, а не 60 сати. А ако желиш да радим 60 сати, у реду, онда плати тих 60 сати. То је приступ који апсолутна већина има.Остаје да се види да ли је то најбољи приступ.

Шта је данас новинар?

Јасно, наша професија је под великим финансијским притиском и у њој никада није било пуно новца, а вести се догађају целог дана и не можемо узурпирати наше животе тиме по дефиницији. У реду, кад постанете новинар, морате прихватити да ће ваш, живот бити узурпиран готово увек – хтели сте да идете на журку, али нешто је искрсло на послу…Планирали сте слободно време, али се нешто десило… И стално маштате да ћете то компензовати некада касније, а то касније не долази…А медији имају све мање ресурса за вас. Ипак, млади су храбрији од нас. Они ће овај циклус истерати на тези да новинар није хрчак на точку који стално трчи и стоји у месту. Млади имају циљ стила живота и можда је право на њиховој страни.

Извор: Ljubiša Ivanović, Euronews Srbija

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *