Пише: Слободан Шоја
У доба кад је убијање била свакодневна појава, у џеповима тројице њемачких официра погинулих у прољеће 1942. године на тлу СССР пронађена су писма њихових сународника са руских ратишта гдје су Нијемци сијали смрт и сами у њу упадали. Писма ће некако стићи до Иље Еренбурга који ће објавити њихов садржај.
Поручник Ото вон Ширак добио је писмо у којем му колега јавља да је ухапсио шест Совјета из Минска, шест ”звијери” које ”једу њемачки хљеб” док им дјеца ”вјероватно убијају њемачке војнике”.
Хенрику Зимлиху брат јавља како ухапшене Совјете уче памети батинама, да би поручнику Хелмуту Вејганду извјесни Ото Есман јавио како Совјети не личе на људска бића.
Посматрајући силину рата и њемачку немилосрдност и мржњу према Совјетима, Иља Еренбург у новинама ”Црвена звијезда” објављује 24. јула 1942. године текст под насловом ”Убиј”.
Еренбургов текст је као и сам рат, крволочан и отрован: ”Ако не убијемо барем једног Нијемца дневно, тај дан нам је пропао. Убиј Нијемца! То од тебе тражи стара мајка. Убиј Нијемца, моле те твоја дјеца. Убиј Нијемца, урла твоја отаџбина. Не пропусти никад прилику! Убиј!”
У исто вријеме, у истом листу и сличним ријечима Константин Симонов који се налазио на фронту на Волги у једном даху написао је пјесму ”Убиј га!”. Садржај је сличне нарави: ”Ако волиш своје огњиште гдје си одрастао, ако не желиш препустити наоружаном фашисти свој дом гдје си живио са својом женом и мајком, знај добро: нико фашисту неће убити ако га ти не убијеш! Убиј га, убиј га брзо! Колико год пута га видиш толико пута га убиј!”
Убијање Нијемаца се наставило годину дана касније, јула 1943. године, кад су британска и америчка авијација од 24. јула до 3. августа 1943. године у операцији Гомора бомбардовале Хамбург, један од најјачих упоришта нацистичке Њемачке.
Било је то вријеме кад је Стаљин непрестано молио савезнике да отворе западни фронт и покрену копнене битке. Они га намјерно нису жељели отварати да би се на руском фронту задржале све њемачке трупе и страдало што више Совјета, па су зато изводили само операције из ваздуха.
Уочи бацања авионских бомби, вјероватно су неки савезнички пилоти или њихови команданти понављали синтагму ”Убиј Нијемце!” Међу девет хиљада тона бомби које су пале на град неке су биле класичне а неке запаљиве па је град напросто уништен и спаљен.
Осим разарања, 350 хиљада срушених зграда те милион људи без крова над главом, међу њима и 80 хиљада рањених, у оном што је остало од града лежало је између 34 и 45 хиљада мртвих.
Тридесет година касније, 1973. године, у обновљеном Хамбургу родио се Михаел Мартенс, будући новинар у дневнику Frankfurter Allgemeine Zeitung (ФАЗ) и специјалиста за Русију и Балкан, образовани и луцидни полиглот те одличан новинар и публицист. Код нас је додатно познат због врло добре и корисне књиге о Андрићу ”У пожару свјетова: Иво Андрић – један европски живот”.
Мартенсу је као преданом читаоцу добро познат историјат злих намјера и опсједнутости убијања Нијемаца или Руса. А онда је дошао дан кад је и он лично постао дио оних који желе видјети што више мртвих. Учинио је то јавно, неувијено и директно 8. августа ове године усред Београда. Неки су били шокирани, први аутор овог текста.
Постао је ведета првих страница бројних новина јер је упитао Володимира Зеленског дословно сљедеће: ”Можете ли казати нама, Европљанима, шта ми можемо урадити да бисмо помогли вама да убијете што више Руса? Руских војника, наравно?”
Не знам да ли Мартенс међу Европљане убраја и нас Балканце јер нисмо у Европској унији, али знам да не може говорити у наше име. Уједно, сигуран сам да не може говорити ни у име бројних грађана из земаља Европске уније. Такво питање се ипак не поставља на тако ружан и нехуман начин.
Мартенсово питање изазвало је сасвим оправдано гнушање код сваке рационалне особе. Убити само једног човјека повлачи одмах једно велико питање. Сваки неубијени човјек је добитак за човјечанство. А заговарати убијање што више људи и радовати се томе је одиста болесно.
Под утицајем бројних захтјева, уредништво ФАЗ реагирало је брзо и оградило се од Мартенса додајући да је ”питање било постављано на двосмислен начин и жао нам је због тога.”
Сам Мартенс је био присиљен дати неко објашњење. И дао га је. Али кад је то урадио, још више се укопао. Тобоже се изненадио толиком острвљеношћу према њему коју не разумије. Да би онда поновио да ”убити што је могуће више руских војника је оно што може допринијети бржем постизању мира”.
Писао је већ Мартенс о убијању и објавио 2011. године књигу “У потрази за јунаком: прича о војнику који није хтио убити”, гдје је описана прича о Јосефу Шулцу, њемачком војнику који је 20. јула 1941. године одбио учествовати у воду за стријељање шеснаест партизана из Смедеревске Паланке. Због тога га је исти вод стријељао чим су постријељали партизане.
Испоставиће се да се ради о лажи јер је Шулц страдао у сукобу с партизанима дан раније. Мартенс је био фасциниран том причом и тек је током истраживања схватио да није тачна. Али наставио је рад јер је заиста било важно показати да Нијемци нису били програмирани да само убијају и извршавају наређења већ да су као и остали људи суочени са моралним дилемама у вријеме искушења човјека.
То није био Јосеф Шулц, али Мартенс је књигу објавио да бисмо научили да је увијек добро бити мало скептичан: “У том смислу, књига нас такођер позива да сваком новинском чланку – укључујући наравно и моје властите – као и свакој вијести и извјештају, приступимо с одређеном дозом скептицизма”. Мартенс се позива на Гунтера Граса, много љепше него на Черчила: “Мој омиљени цвијет је сиви скептицизам који цвјета током цијеле године. А то је доиста важан цвијет”.
Михаела Мартенса не треба оптуживати што му је дјед, Ханс-Херман Мартенс, био нацистички тужилац прије рата и официр Вермахта током рата. Као војни судија осудио је на смрт многе њемачке војнике због дезертерства. Послије рата био је адвокат у средини која је, затворивши очи, очито заборавила ко је он био коју годину раније.
Ако га не треба оптуживати због прошлости других, Мартенса треба подсјетити да би било добро да управо он, са таквим поријеклом и са таквим изузетним познавањем истока Европе, па и руско-украјинског питања, укаже на оживљавање бандеристичког нацистичког зла у Украјини.
Бандеристи су током Другог свјетског рата били гори и окрутнији од Нијемаца, а посљедњих година њихова популарност у Украјини забрињавајуће и срамотно расте, нарочито код омладине. Било би добро да Мартенс на ту тему напише један добар текст какав је он сигурно способан написати. То је стопут важније него призивати убиства и смрт.
Сваки појединац који није дио ратне машинерије савремених државних кабинета великих сила, сваки интелектуалац, јавна личност, новинар… када говори или пише о вољи за ратом савремених држава ријеч ”мир” мора бити испред сваке друге. И мора се понављати, милион пута ако треба. За мир никад није касно. Гријех је не тражити мир већ нове жртве.
Ову лекцију није научио Михаел Мартенс јер и даље тврди да ”нема ништа ‘скандалозно’ у питању како Европа може помоћи Украјини да убије више Руса. То је управо оно што нам је потребно”, понавља Мартенс.
Покушао је појаснити да је израз ”убити што више Руса”, заправо алузија на ријечи Винстона Черчила о убијању што више Нијемаца које је забиљежио његов изасланик за Југославију 1943. године, Фицрој Меклин. Черчил је, наиме, желио да Меклин провјери ко ”убија више Нијемаца”, партизани или четници и ”на који начин се тој групи може помоћи да убија још више Нијемаца”.
Помињање Черчила је врхунац Мартенсовог перфидног цинизма. Какве везе има ко је позивао на убијање у прошлости? Зашто се Мартенс крије иза Черчила? Ја ипак вјерујем да је на Мартенса више утицао Иља Еренбург него Винстон Черчил.
Повезивање с Черчилом није успјешно и због једне друге ”ситнице”: Черчил није само жудио да се убије што више Нијемаца, већ је желио и да се убије исто толико, ако не и више, Руса!
Француски и енглески политички лидери су тридесетих година прошлог вијека, у вријеме јачања хитлеризма у Европи, живјели у процијепу између јавног мњења које је жељело да Француска и Енглеска потпишу са СССР пакт о узајамној безбједности, односно заједничкој борби против Њемачке.
СССР је то неколико пута предлагао Великој Британији и Француској, али оне су се правиле глухе јер су се потајно надале да ће Хитлер ударити на СССР, па тако и побити што више Руса!
Стога, кад данас чујемо крволочне позиве на масовна убијања било кога, потпуно је легитимно питање кад ћемо коначно изаћи из тог зачараног круга мржње, масовних убистава и наплаћивања историјских и савремених рачуна?
Зар сваки човјек, независно од повода, може тако олако и хладно призивати да се убије још безброј живих бића која најчешће нису крива за нешто што покрећу безосјећајни политички лидери на свим странама?
Шта то има славног и људског у рату који, ваљда бисмо то требали знати, представља најбољи примјер самоубиства човјечанства?
Зашто Мартенс умјесто властитог приватног хушкања, али и забрињавајуће ратоборности њемачког канцелара Мерца, не размисли мало о петодневној мисији крајем августа ове године коју је у Москви имала узорна школа мира, дијалога, знања, суптилности, рафинираности и величине, звана ватиканска дипломатија?
Умјесто тражења убитачног оружја, секретар за односе с државама Државног секретаријата Свете Столице, Мсгр. Паул Ричард Галагер, отишао је у Москву тражити мир и радити на јачању хуманитарних акција јер је папа Лав XIV. упозорио да се мора ”инсистирати на хуманитарној димензији.”
То је тако другачије и озбиљније од приступа једног врсног али заблудјелог новинара који призива смрт и убијање! То не помаже већ одмаже миру. Као да није довољно Руса страдало у Другом свјетском рату па се позивамо на Черчила који се силно радовао њемачко-руском рату и убијању Нијемаца и Руса.
Као што је Черчил тражио у Југославији ко ће више убијати Нијемце и због тога страдати, Мартенс и европски политички кабинети, нарочито њемачки, очекују да то данас за њих одраде Украјинци.
Као и крајем тридесетих година прошлог стољећа у Европи, тако и данас постоји велика разлика између јавног мњења и државних власти. Између два рата британско-француско јавно мњење било је енергично за војни пакт са СССР, односно заједничку борбу против Њемачке, а данас ни у једној западној земљи нико из јавног мњења не жели ни чути за било какав сукоб са Русијом, сукоб у који га гурају државне власти, режимски медији и режимски аналитичари.
Једноставно не постоји убјеђење, жеља, спремност… ратовати против Руса што Мартенс, Мерц и други заговарају с нестрпљењем и радошћу. Политичке и економске елите европских држава и Мартенс могу пожељети смрт што више Руса, али народи који живе у тим истим државама то ни случајно не желе.
Знају то ратни хушкачи па се зато и ослањају на Украјинце који би као требали погинути за европску идеју и европске интересе. Многи Украјинци су тога свјесни и не желе у томе учествовати па се зато морају ангажовати немилосрдне и паклене банде за присилно регрутовање украјинске младости. Те државне банде нехумано одводе у рат хиљаде премладих Украјинаца који не желе узалуд ратовати и гинути. Тај је рат одавно све мање њихов.
За то вријеме, новац ради своје па се сваког мјесеца десетине хиљада Руса добровољно пријављује за војску да учествују у оном што и у Русији све мање зову ”Специјална војна операција” већ једноставно ”Рат”!
Дошли смо до апсурдне ситуације у којој млади Украјинци не желе рат од којег Руси не бјеже, а Европска Унија гура Украјинце да умиру у кланици за бриселске интересе и на штету Украјине. И све у складу са модерном политиком која гласи: увијек је боље да неко други гине за моје интересе него ја.
Као што је некад очекивала пораз моћне СССР те жртвовала Чехословачку и Пољску без икакве користи, Европа је данас отишла корак напријед. Прижељкујући велико исцрпљење и евентуални пораз Русије у сукобу с Украјином, гледаће да рат што дуже траје шаљући (читај продајући) Украјини све моћније оружје. Тиме ће у стварности жртвовати Украјину, ставити је у дужничко ропство и преузети велики дио њене економије и њених богатстава.
На мјесту Зеленског, на Мартенсово питање казао бих му да прво треба престати са убијањима на било на којој страни јер што се више Руса убије то ће бити више убијених Украјинаца. Европска унија би могла за промјену престати бити лицемјерна и урадити двије ствари:
Прво, примити по хитном поступку Украјину у Европску унију. Предсједник Европске комисије, Хозе Мануел Баросо је 2013. године тражио од Украјине да бира између Русије и ЕУ. Украјина је прејасно показала кога је одабрала, сад је ред на ЕУ да одабере Украјину.
Друго, престати прескупо наплаћивати оружје Украјинцима јер ће земља деценијама грцати у дуговима, а њена младост брже, лакше и масовније умирати.
Ако им заиста желе помоћи нека почну поклањати оружје јер се Украјинци свакако боре против истих оних с којима се ЕУ жели обрачунати.
Извор: Аутограф.хр
