Пише: Слободан Шоја
Тражећи одговарајућу ријеч за злочине из Другог свјетског рата пољско-амерички правник Рафаел Лемкин сковао је 1944. године неологизам ”геноцид” што би се могло превести као ”затирање врсте”. Ријеч је први пут јавно кориштена у Нирнбершком процесу (1945-1946). Боље би било да Лемкин није измислио тај израз јер никакво добро није донио нити може донијети, никад није служио као опомена или поука, а зло доноси у сваком смислу и погледу. Та ужасна и злослутна ријеч рађа се искључиво сијући смрт, дугачких је крвавих и отровних трагова, не примјењује се системски, подстиче дубоке мржње и сукобе, изазива негационизам и непомирљивост… Сваки јули мјесец у Босни и Херцеговини посвећен је геноциду и ниједан од тридесет посљедњих није протекао како су заслужили и како би пожељели, да могу говорити, сребренички мученици.
Кад би се људи кајали због геноцида не би било ратова у свијету, а пошто ратови не престају геноцид постаје само нежељена статистика. Али у суштини геноцид најчешће служи за политичку злоупотребу и рђаве намјере. Сјећам се једног таквог догађаја у Паризу којем сам лично присуствовао. На изборима за градоначелника Париза, средином марта 2001. године, претходни градоначелник Жан Тибери желио је обнову мандата али је лоше стајао у анкетама. Требало је нешто хитно урадити.
Неко се сјетио да би се могло играти на карту предузетне и утицајне јерменске дијаспоре у Паризу (око двјеста хиљада људи). Познајући јерменску сентименталну тачку историје, геноцид из 1915. године, политика се пожељела мало поиграти с јерменским емоцијама, историјом и мртвима. Средином јануара 2001. године Народна скупштина је усвојила приједлог ”Закона о признавању геноцида над Јерменима 1915. године”, а крајем јануара Градско вијеће је експресно и једногласно усвојило одлуку о подизању шест метара високог споменика у знак сјећања на жртве геноцида. Двије недјеље касније у званичну посјету Француској позван је предсједник Јерменије, Роберт Кочарјан. Обичај је у Француској да сваки страни предсједник буде обавезно примљен и код градоначелника Париза. Будући да се на те церемоније позивају и страни дипломати, као амбасадор БиХ у Француској присуствовао сам једној епизоди историје бешћашћа. Многе сам предсједнике срео на тим свечаностима, али сам тада први и посљедњи пут видио да је велика сала градоначелниковог дворца испуњена стотинама ”обичних” грађана. Били су то Французи јерменског поријекла који су требали слушати Тиберијеве ријечи па препоручити коме дати глас.
Слободан Шоја: Истина о Младој Босни код нас није добродошла
У пригодном говору Тибери је био страственији од Јермена. Како би импресионирао ”гласаче”, он је Османлије представио као крволоке, а на другој страни нагласио ”блискост двију култура, француске и јерменске, које дијеле исту вјеру и исти хришћански хуманизам”. Политичке кухиње често своје политичке рецепте воле морбидно зачинити мртвим душама, као макијавелистичком гаранцијом политичког успјеха. Коришћење мртвих имало је само један циљ: искористити живе.
Перманентно узнемиравање и злоупотреба мртвих, тај балкански ”специјалитет куће”, очито се конзумира и у земљама велике демократије и културе. Божја промисао се побринула да Тибери ипак катастрофално изгуби изборе. Пресудни нису били јерменски већ гласови хомосексуалаца јер је побједник избора био тог соја. Француска и Турска су се удаљиле а Француска и Јерменија зближиле. Није то дуго трајало. Двије до три године касније сви су се правили да су заборавили епизоду из марта 2001. године. Није то лоше јер код историјски спорних и великих болних питања контролирани заборав је углавном најљековитије средство. Било би добро да то упамтимо! Наставак исте приче, уз идентичну злоупотребу, догодио се једанаест година касније. Будући да је у мају 2012. године желио наслиједити самог себе, француски предсједник Николас Саркози рачунао је на пола милиона Јермена у Француској. Након посјете Јерменији у октобру 2011. године Народна скупштина је у децембру усвојила приједлог закона о кажњавању негирања геноцида над Јерменима у износу од 45 хиљада еура. Турска је поново повукла свог амбасадора из Париза, а Саркози није успио побиједити на изборима. Да ли се опет Божја промисао умијешала не знам, али колико ми је познато нико се након тога у Француској није поигравао са душама јерменских мученика из 1915. године. Ова епизода политичке бешћутности знаковито свједочи како приступ геноциду зна често бити погрешан и злонамјеран и да сваки пут повриједи мртве душе. Геноцид је, нажалост, много више питање политике и бизниса а много мање саосјећања, правде и мира. Тако је то одувијек и тако је свуда, нарочито у Босни и Херцеговини.
Питање геноцида на глобалном плану врло је наопако уређено. Кад је 9. децембра 1948. године Генерална скупштина Уједињених нација усвојила ”Конвенцију о спрјечавању и кажњавању злочина геноцида” (ступила на снагу 12. јануара 1951.), није било јасно одређено ко је мјеродаван да разне злочине прогласи геноцидом. Очекивало се да ће се пратити савремени сукоби и прогласити геноцидом кад се то поклопи са дефиницијом геноцида. То се није догодило иако је прохујало доста непроглашених геноцида.
Много тога није добро. Није добро што званично не постоји задужена институција која одлучује шта је геноцид а шта није, није добро што не одлучује наука већ политика, није добро што постоје народи и земље које нико не смије оптужити да су починили геноцид, а управо су они криви за највише геноцида током људске историје. Криви, али и моћни да испослују да не буду криви. Уједињене нације данас званично и правно познају само два геноцида: геноцид у Руанди (април – јули 1994.) и у Сребреници (средина јула 1995.). Геноцид над Јеврејима до 1945. године због своје неупоредивости носи посебно име: холокауст или шоа и изван је било каквих листа. Први суд који је донио пресуду да је негдје извршен геноцид био је Међународни кривични суд за Руанду, 2. септембра 1998. године. Други случај пресуде за геноцид догодио се послије тужбе БиХ против Србије Међународном суду правде. Суд је 26. фебруара 2007. године установио да се у Сребреници догодио геноцид, али је ослободио Србију кривице. И ту је крај листе, само два геноцида у историји свијета! Звучи апсурдно, али је тако.
Као да је неко намјерно заборавио геноцидни карактер безброј сукоба послије 1948. године од којих хронолошким редом наводим само неколико: преко стотину хиљада антиколонијалних побуњеника на Мадагаскару, убијених од стране Француза приликом гушења побуне; око два милиона убијених у сукобу Индије и Пакистана; пола милиона мртвих у Бурми; око шестсто хиљада мртвих током рата у Индокини; око два милиона међусобно убијених у Корејском рату; преко милион мртвих у Алжирском рату; мање од пола милиона у Колумбији; скоро милион и по убијених у Вијетнамском рату; два милиона Камбоџана у терору Црвених кмера; око два милиона мртвих у Афганистану; око милион страдалих Иранаца и Ирачана у рату те двије земље; око двјеста хиљада убијених Ирачана у првом Заљевском рату, плус око милион мртвих у другом; пола милиона мртвих у Сомалији; скоро четири стотине хиљада мртвих приликом пустошења које је у Африци изазивао Боко Харам; мање од четири стотине хиљада мртвих у Јемену; триста хиљада мртвих у Дарфуру; преко пола милиона мртвих приликом јавног убијања Сирије; око стотину хиљада убијених, плус убијена земља, током јавне пљачке Либије…
Милиони убијених а нигдје геноцида! Свијет се често сусретао с класичним случајем геноцида о којем се нико не усуђује причати јер то није политички коректно. А није ни паметно јер су починиоци највеће свјетске силе. Нико нема храбрости упозорити да су у само четири јануарска дана 1991. године Американци убили двјеста хиљада ирачких војника, а због уништених водоводних и електричних постројења, због бомбардовања свих творница млијека у праху за бебе, због уништења складишта житарица и фарми, због тога што је сточни фонд сведен на 30 посто, а перад потпуно уништена, те због дванаестогодишњих санкција, умрло је 1.520.417 Ирачана од којих су 622.887 дјеца млађа од пет година. Кад су 1996. упитали Маделин Олбрајт да ли је смрт више од пола милиона дјеце било вриједно толиког масовног убијања, нарочито дјеце, одговорила је да је вриједило! Зато је ваљда у једном сарајевском парку приказана као голубица мира! Ко од босанскохерцеговачких званичника смије казати да се догодио очигледан геноцид у Ираку, да се догодио геноцид над Јерменима, да се пред нашим очима дешава несношљиво болни геноцид у Гази над Палестинцима? Ниједан, из различитих разлога, али свако радије ћути да се не замјери или Американцима или Турцима. Руанда и БиХ имају моралну дужност да прве упозоре свијет о сваком геноциду. Прећуткивање геноцида исто је као негирање и то прећуткивање одузима било коме морално право да дијели лекције о геноциду. Велика је неправда и слабост свијета што не може свако бити осуђен за геноцид. Који суд би, на примјер, смио пресудити да су Американци, Британци или Французи извршили геноцид? Нити један јер велике силе одређују све, па и шта ће одлучити међународни судови које оне већим дијелом финансирају и тиме их чине зависним. Тако је било и с поменутом пресудом из фебруара 2007. године.
Слободан Шоја: Генерална проба за рат, један обични босански мјесец
Ми колективно никад нисмо схватили да великим силама – које су одредиле каква ће бити пресуда а судије само потврдиле – кључни циљ није било проглашење геноцида већ ослобађање Србије од кривње. То је било примарно, геноцид је компензација. Међународна политичка кухиња по свом старом безобзирном обичају одлучила је да сваком упакује по једну добру и једну лошу вијест. То што нас је оставила да се због тога вјечно свађамо, такође је дио познате стратегије великих сила.
А да се свађамо око геноцида, свађамо се, а да се не разумијемо, не разумијемо, а да ћемо се вјечно свађати и увјеравати, сигурно хоћемо. Најгоре, најразорније, најкобније, најтеже и најдуготрајније су оне свађе и она увјеравања кад су и једни и други чврсто и дубоко убијеђени да су у праву. Нико да схвати да ово није вријеме за расправе и убјеђивања на ту болну тему јер расправе не покрећу и у њима не учествују прави већ погрешни људи. Људи којима није циљ помирење и повјерење већ вјечно спорење и дијељење по националним шавовима. Независно од тога ко је у праву а ко у криву, ко ову отужну расправу пажљиво и помно прати, кад види профил људи; кад види какав нехуман и непомирљив рјечник и тон превладавају; кад осјети користољубље, неискреност и лицемјерје, кад осјети да нити једна страна никад неће престати убјеђивати другу да није у праву; кад схвати да сви улазе у расправу с истим циљем: никад не прихватити причу другог; лако може разабрати да се земља неповратно дијели на двије супротстављене галаксије. Само политичари визионари који имају довољно савјести и љубави према својој земљи и људима могу ријешити ову пат позицију на брвну. Ако се такви визионари неким чудом појаве, ако се искрено и зналачки посвете питању помирења и ако буду истрајни и стрпљиви неких двадесетак година можда се и догоди нешто добро. Дотад ћемо понављати исте реченице, исте афирмације и негације, а успут глумити патриоте. И никад нећемо прекинути злоупотребљавати људску патњу јер је наш геноцид изузетно профитабилан, мало политички, а још више финансијски. Око Сребренице се од 1995. године нису вртјели милиони већ милијарде.
Превише је ту финансијских интереса и политике, а премало правог пијетета, искрене боли и поштовања. Много има глуме, лицемјерја, интереса и злоупотреба. Париз је имао једног Тиберија, ми их имамо на стотине. Постали смо друштво заробљено у прошлости у чијој мрежи се све више запетљавамо. Због бављења прошлошћу немамо времена бавити се ни садашњошћу а камоли будућношћу.
И увијек ће бити тако док се политика буде бавила геноцидом као савршеним политичким алатом за добијање гласова на изборима, умјесто да се о геноциду говори на достојанствен, људски, саосјећајан и сврсисходан начин. Сав проблем почива у чињеници да код нас нико не прилази питању сребреничког геноцида из људског и моралног угла и размишљањем о томе како проблем превазићи. Сребреницом се баве само они који не желе да се проблем икад ријеши. Да смо паметни, пресјекли бисмо расправу о мртвим и посветили се живим, али нешто нам не иде. Са другим и бољим народним представницима, на свакој страни, Сребреница је могла постати мјесто гдје се на згаришту великог гријеха у малој искри рађају молба и спремност за опрост, кује нова свијест о природном и неопходном заједништву, назиру повјерење и заједнички интереси, рађа бољи свијет… Са људима који су водили рат па онда водили мир Сребреница је постала зла коб државе, јабука раздора, али и веома уносан бизнис, сигуран политички алат за раст лажне популарности, а држава простор који ће себични недобронамјерници трајно уклети, потпуно подијелити и претворити у живу гробницу. Морамо се извлачити док још није прекасно.
Извор: Аутограф
