Piše: Slobodan Samardžić
Slika koja se ne može izbrisati je sledeća: albanska policija na Kosovu i Metohiji brutalno hapsi slavljenike Vidovdana; vučićevska policija u Beogradu brutalno hapsi slavljenike Vidovdana. Nekada, na Vidovdan 1389. godine, Srbi su branili svoju slobodu od turskih provalnika: danas, na Vidovdan 2025. godine, Srbi se bore za svoju slobodu protiv unutrašnjih uzurpatora – kriminalnog režima i albanskih secesionista.
Da podsetimo: poreklo ovog udruženog uzurpatorskog delovanja datira iz marta 2013. godine, od zajednički potpisanog dokumenta – Prvog briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa između vladajućeg režima u Srbiji bez Kosova i albanski zaposednutog Kosova bez Srbije. Kako je tada počelo, tako traje do danas, uz upotrebu mekih i tvrdih sredstava prinude. Vidovdan ove godine svedoči o obostranom brutalnom piru uzurpatora iz Beograda i Prištine.
Ostavivši Srbe u Pokrajini na milost i nemilost albanskih tlačitelja, izdajnička hunta mogla je mirno da se usredsredi na političku scenu oslobođenu od Kosova. Nekoliko meseci posle paktiranja s kosmetskim Albancima (novembar 2013) demonstrirala je vernost potpisanom dokumentu pokaznom vežbom o fizičkom nasilju nad kosmetskim Srbima. Tada su Srbi iz severnih pokrajinskih opština listom izrazili svoj nepristanak na opaki sporazum bojkotujući prve predajničke izbore. Zbog toga su bili terorisani, ovog puta od srpske žandarmerije u civilu, što je zloslutno anticipiralo permanentno nasilje režima prema nelojalnom ostatku Srbije. Tadašnje preteće reči šefa izdajničke hunte – dajte mi dvadeset i četiri sata da završim sa njima (pobunjenim Srbima u Pokrajini) – odjekivale su mnogo puta u njegovoj Srbiji bez Kosova; bile su to reči koje su svakim zgodnim povodom praktično delovale, a najviše na Vidovdan ove godine.
Slobodan Samardžić: Vučić neće dati vlast bez velike nesreće, a nju treba izbeći
Tokom godina dve duge diktature u postkomunističkoj Srbiji, ova zemlja nagledala se opozicionih mitinga i režimskih kontramitinga. Ta druga, režimski reaktivna manifestacija sprovođena je u Srbiji zahvaljujući neizmernoj nadri-mašti diktatora i njihovih dobro plaćenih izvršilaca. Dakle, nije dovoljno što raspolažu apsolutnom vlašću i svom opremom koju ona podrazumeva, već je potrebno dodati i sredstva koja tradicionalno pripadaju opoziciji, kao što su javno manifestovanje nezadovoljstva i praktikovanje protesta. Ukratko, upotrebom klasičnih sredstava kojima opozicija izražava proteste protiv diktature, režim simulira ugroženost poretka i svoju personalnu ugroženost, praktikujući istovremeno vladalački i opozicioni kapacitet. Pri tome, u Srbiji se u poslednjih osam meseci pojam autentične opozicije proširio na veći deo društva, dakle građanstva generalno, a u tom okviru – studenata, univerziteta, profesionalnih i strukovnih udruženja, lokalnih samouprava i drugih društvenih grupa. Upravo njihove višemesečne proteste i mitinge režim sprečava svojim tipičnim nesimuliranim sredstvima – represivnim monopolima, medijskom dominacijom, zloupotrebom državnog budžeta i konačno, upotrebom ljudskog materijala – nadprivilegovanih i podprivilegovanih društvenih grupa. Pored ovih klasičnih metoda, on koristi novokreirani izum, njegovo veličanstvo – kontramiting.
Upravo je Vidovdan, kao sveti srpski praznik, zapao u skaredne ruke jednog beskrupuloznog režima. Tu se više ne radi o sopstvenoj političkoj promociji uz upotrebu nacionalnih simbola. Na delu je imitacioni utuk studentskom pokretu koji je mesec dana ranije najavio obeležavanje Vidovdana. Dobro prihvatanje tog poziva širom zemlje dodatno je podstaklo režim da postupi pretećim kontramitingom.
Kakva je to manifestacija mogla biti, smišljena kontramitingaškim povodom, izvedena sasvim odgovarajućim scenarijem i režijom, za svet bez političkih ideja i s lošim ukusom? Nije to bila ni karikatura originalnog mitinga na Slaviji, jer karikatura mora bar minimalno da liči na original. Sve je to bila velika obmana, počev od parole, duboko nevidovdanske poruke upućene bar sto puta brojnijoj publici studentskog Vidovdana i bar sto puta vernijoj povodu okupljanja. Poruka ispisana na velikom platnu glasila je: „Blokaderi zapamtite, Srbija nije genocidna tvorevina“. Sadržaj te čudne izreke pripisuje se učesnicima autentičnog mitinga i gađa ih profanim prokletstvom za neučinjeno nedelo. Toj lažnoj paroli odlično je pristajao celokupni program kontramitinga, od „književne večeri“, preko vašarske muzike, žestoko mirisne zakuske i revije likova iz domaćeg podzemlja. Nema tog neprijatelja Srbije i Srba koji bi uspešnije kompromitovao Vidovdan od dijaboličnog kreatora ovog nedoličnog događaja.
Slobodan Samardžić: Opasno poigravanje sopstvenim autoritetom
I na kraju – nasilje nad učesnicima vidovdanskog obeležavanja. Tog dana, prema zvaničnim podacima dve policije – srpske i šiptarske – u Beogradu je uhapšeno sedamdeset učesnika mitinga, a na Gazimestanu sedamnaest od prisutnih na verskoj svečanosti. U relaciji prema broju učesnika, albanska policija bila je efikasnija, ali kako se stvari u ostatku Srbije odvijaju, srpska policija ima dobre izglede da je prevaziđe. Svejedno, dve policije izložile su istovetan razlog za primenu sile – sprečavanje remećenja javnog reda i mira.
U Srbiji se sve više praktikuje albanski recept suzbijanja otpora Srba u Pokrajini. Današnji režim u Srbiji obračunava se sa pobunjenim stanovništvom onako kako godinama unazad to čine šiptarske vlasti kosmetskim Srbima, koji su ostali bez bilo kakve zaštite zvanične Srbije. Pored toga, ova dva represivna režima u svojim nedelima imaju zaštitu zapadnih država – SAD, većine država EU i same EU – koje na „Kosovu“ i ostatku Srbije priželjkuju poredak tišine kako bi ga koristili za materijalno i moralno uništenje vrednosti i vrlina srpskog naroda. Srbija gotovo deceniju i po živi pod tom zapadnom paskom, ali ne i njen režim i njegove privilegovane pristalice. U njihovo ime, jedna kriminalna hunta kompromituje nacionalne simbole, a društveni pokret, koji ih na velika vrata vraća u javni život, podvrgava golom nasilju.
