Пише: Слободан Рељић
Сетите се, сваки наш будући демократски „секретар“, у предизборној кампањи – најгласније обећава да ће раскрстити са корупцијом и пљачком државе. И?
Министар пољопривреде и руралних послова Кине Танг Ренђијан осуђен је на смрт условно због примања мита, првостепеном пресудом на суду у провинцији Ђилин, јавила је агенција Синхуа. Суд је утврдио да је бивши министар узео мито од 32,1 милион евра (37,6 милиона долара).
Пошто је признао злочине суд је суспендовао казну на две године. Тужилац је претресао период од 2007. до 2024, кад је Танг био на функцијама. Шест месеци пошто је антикорупциона агенција покренула истрагу, у новембру 2024, Тенг је избачен из КП Кине. После пресуде конфискована му је сва имовина.
Операција „Чистих руку“
Истрага је спроведена за око годину дана. Хсинхуа је јавила да је истрага против Танга „уследила после сличних истрага против министра одбране Ли Шангфуа и његовог претходника Веи Фенгхеа“. За њих двојицу судови нису утврдили да су чинили као Тенг или као бивши кинески министар правде Фу Џенгхуа који је осуђен 2022.
„Бројни комунистички званичници и пословни људи већ су се нашли на мети истрага и суђења од када је 2013. председник Си Ђинпинг покренуо операцију ‘чистих руку’“. Западни медији су уобичајавали да ту операцију описују као „чистке“ у Партији – као имају неке струје у КП које су конкурентне а онда их генерални секретар уклања. Углавном се не занимају за чињенице – да ли постоји та корупција. И тако сви брину за „кинеске кадрове“, за које су до јуче држали да су најгори.
Глупо је тврдити да у тако моћној политичкој организацији (99 милиона оних најамбициознијих у кинеској нацији), једној од најмоћнијих на свету, нема тешких политичких борби. Али би било још глупље због западног погледа на то (у чију недобронамерност не треба сумњати!) – обустављати ратове са најтежим болестима друштва. Као што је корупција.
Читам ових дана један рукопис о савременој Кини (ускоро ће се појавити као књига Традиција и власт – како говори Си Ђинпинг) у којој је и одељак – о корупцији. У кинеској традицији држава има четири димензије – уважавање, праведност, част и стид. Владари уважавајући народ доносе законе а народ онда уважава законе; морал обавезује на постојање праведности, поштовање части човека а – они који чине лоше морали би да се тога застиде. Корупција је једна од друштвених болести која поништава све четири те димензије.
На почетку беше нингде
Једна од важних тачака у успону Си Ђинпинга је његово дело од пре три деценије – у граду Нингдеу у провинцији Фиђијен. Кад је млади партијски кадар преузео улогу секретара Партије у заосталој области, уочио је феномен који „није био заостао“: партијски кадрови су бесправно заузимали земљиште и градили куће. Трошкови изградње су били сто хиљада јуана, па и неколико стотина хиљада – а просечна годишња плата службеника у провинцији Фуђијен је била око 1400 јуана. Одакле је долазио новац? Јасно, цветала је корупција.
Политички наратив даље вели да су „непосредно пред Нову 1989. годину, сви челници добили позив за састанак. Председавао је друг Си Ђинпинг… За заузимање земљишта за градњу кућа присутни кадрови су говорили да тај проблем није од данас. То је већ свршен чин и најбоље је да нови чиновници не своде старе рачуне. Ако одузмеш некоме кућу или земљиште, засигурно ћеш га увредити. Млади друг Си је лупио шаком о сто: ‘Нема грешке, заиста није мало кадрова који заузимају земљиште и граде куће, али у односу на велику већину кадрова, они су, ипак, мањина.’“ И би. „Женмин жибао“ је чланак о корупцијској драми у области Нингдеу насловио: „Урадите једну ствар добро и освојите срца десетина хиљада људи“.
За читаву причу најлакше је рећи – комунистичка пропаганда. И јесте. Али делује. Друг који се бори против корупције постао је први човек Кине. И? Па, тад – борба против корупције није обустављена. Напротив подигнута је на национални ниво.
Чишћење од комунистичких остатака
Сетите се, сваки наш будући демократски „секретар“, у предизборној кампањи – најгласније обећава да ће раскрстити са корупцијом и пљачком државе. И? Сем грешке која је 2003. настала са именовањем Верице Бараћ за председницу Савета за борбу против корупције, никад се нико није озбиљно позабавио тим проблемом.
„Под њеним председавањем, Савет је упутио Влади преко 70 извештаја, иницијатива, анализа и предлога. Истакла се завидном храброшћу у обављању позива, будући да је била спремна да у истрагама сумњивих приватизација јавних предузећа и другим корупцијским радњама, именима означи виновнике, међу којима су били највиши носиоци власти и високи функционери тада владајуће Демократске странке. Тако је јавно оптужила Срђана Шапера и Драгана Ђиласа, блиске сараднике председника Републике Бориса Тадића, да су успоставили контролу над медијима.
Преминула је 19. марта 2012. године у Београду, након дуге и тешке болести од које је боловала 16 година.“ (Википедија)
Како је Верица Бараћ отишла и Савет за борбу против корупције у Србији је – оболео на смрт. И нестао…
Као што се ДС држао према корупцији, СНС је храбро наставио. Испалили би се повремено рафали-ћорци према некоме од „њих“, најчешће према Драгану Ђиласу и све би утихнуло. СНС, који се ујединио са зналцима тих послова из СПС, решио је да „не буде корумпиран“ као што бејаху ДС и партнери. Није тражена ни копија „другарице Верице“. Нема потребе. А и сад се види да је Савет био „остатак старог комунистичког система“. Јесмо ли се за то борили?
Истовремено, тешко је срести грађанина Србије, ма за коју политичку опцију је, а који није сигуран да су размере корупције у српском друштву огромне. Лицитације иду од милиона до милијарди евра. Данашња чаршија, која се зове „социјалне мреже“, вероватно и претерује али – не промашује.
Нећемо Кинезе
Овај човек који је заслужио смртну казну у Кини корумпиран је са, по судском налазу, 37,6 милион долара. Узео је то из БДП Кине који је процењен на 18.566 милијарди америчких долара. Ако узмете да је БДП Србије 83 милијарде долара онда би – ако држимо да је корупција опасна и за српско друштво са 224 пута мањим БДП – српски министри падали „на смрт“ за 178 хиљада долара (158 хиљада евра).
Наравно, онда би неко ко је купио десетине станова у Бугарској по таквим „нељудским“ рачуницама заслужио да много пута (тешко је израчунати и колико) буде осуђен на – смртну казну. Пу, пу! Да не урекнемо! Или, ко би – кога пас није имао зашта да угризе, пре него што је ступио у „политичке“ и ине игре – могао да купи вилу на Дедињу, ауто од преко 100 хиљада евра итд, итд, ако му је плата 1000 евра, па и 5000? Нико. Јер паре које се дају за конкретне ствари морају бити реалне, иако се ни по каквом поштеном рачуну не могу нормално зарадити на радном месту које јединка запоседа. И све тако. (Добро, код нас је укинута смртна казна за пљачку друштва, али би морао бар носити наногицу, неку годину!?)
Ћути судство, ћути партија, ћути „слободна штампа“, ћуте „паметни људи“ једино социјалне мреже пишу оптужнице које производе чуђења и носе заборав после пет минута.
Француско клизање
Коју год да дефиницију корупције (lat. corruptio) узмете – од Платона, Аристотела, Цицерона, Монтескјеа, Макијавелија, Русоа наћи ћете да она угрожава државу из темеља, јер поништава друштвене вредности а и врлине људи у таквим државама. И не решава корупцију „правна држава“ без моралне подлоге, без „мача духа“. Римско царство је имало управу коју је свет дотад није видео, римско право је и данас темељ правног кодекса многих земаља, па све то с моћним легијама није могло да победе подмуклог непријатеља – корупцију.
Кад спомињемо Рим, не уводимо на сцену Србију и њена достигнућа у корупцији. Али можемо – Француску. Прошлог месеца је завршено суђење бившем председнику Николи Саркозију. Мучило се француско судство деценију, али је на крају, ипак – признало. „Оптужен да је од Либије у време Моамера Гадафија узео милионе евра – можда чак 50 – да би финансирао своју председничку кампању 2007… Саркози је добио пет година, с одложеним извршењем: у затвору ће морати да се појави најкасније за неколико недеља, мада би због својих година (70) могао имати право на посебан третман, о чему ће се одлучивати за шест месеци у жалбеном поступку.“
Суд је одбацио и документ који је дуго био најважнији у том случају – белешку Гадафијевог министра спољних послова Мусе Кусе, из децембра 2006, да је Саркозију обећано 50 милиона евра за кампању, онда је бивши председник је ослобођен оптужбе за незаконито финансирање своје кампање али опет је остало за пресуду од 400 страна.
„Француски медији су се према овом случају односили као према моралном позоришном комаду о Саркозијевој похлепи. Свакако се може много шта рећи о новцу и човеку с надимком ‘среброљубиви председник’, који се овог пролећа на саслушањима појављивао с електронском наногицом која му је одређена на суђењу за трговину утицајем. Али ова епизода није само прича о његовој корумпираности: омогућава нам да наслутимо како француски политички живот функционише већ пола века.“ (NLR Sidecar).
Ни суд, ни медији а ни француско друштво се нису озбиљно суочили с чињеницом да је председник Француске (2007-2012) ликвидирао свог зајмодавца тако што је, опет материјалним и моралним ресурсима француског друштва, извео оно што се политички неутрално зове Војна интервенција у Либији. Подсећамо: против Гадафија, лидера једне од најуређенијих и државе са најправедније распоређиваним народним богатством на своје грађане – покренута војна интервенција за коју је Саркози, уз помоћ западних пријатеља, испословао и Резолуцију УН 1973. Бернар-Анри Леви му је 10. марта 2011. довео у Јелисејску палату три емисара Либијског националног прелазног савета (непријатељ Гадафију створен са Запада) и тако је кренуло. Забрана летења, војна помоћ… Гадафи је прво прогоњен као звер, а онда убијен као псето.
Отров у венама
Кад је све прошло, а 2012. Саркози је остао без власти злобни Енглези су објавили оно што цео свет видео и правио се да не види. Извештај да је војна интервенција „заснована на погрешним претпоставкама“ да је претња масакра цивилног становништва „прецењена“ и да коалиција „није потврдила стварну претњу цивилима“, објавила је 2016. Комисија за спољне послове британског парламента. Додали су и да верују „да је истинска мотивација Николе Саркозија била да служи француским интересима и да ‘побољша своју политичку ситуацију у Француској’“.
Али ето, и то је завршено. Корупција је отров који се разлива венама Пете републике. Болест је видљива, данас, на сваком кораку.
Неискрена суђења су полурешења. Ако се вратимо Си Ђинпингу наћи ћемо да се за решавање канцера корупције ваља држати поуке: „Људи који су добри у спречавању катастрофа увек прво пронађу основни узрок; људи који су добри у лечењу болести увек прво отклоне узрок болести.“ Си је то извадио из дела „Шума стратегема“ коју је написао Баи Ђуји у време династији Танг, пре око хиљаду и триста година.
Не знам од чега ћемо ми Срби почети. Изгледа као да и нема таквих намера. Али ако овако наставимо да „не примећујемо“, болест ће нас појести. Неко је некад рекао: Смрт једног човека је трагедија. Смрт милиона је само статистика. Народи оболевају као људи. Кинези то хиљадама година имају на уму. Риму се није дало да се држи старих мудрости. Није једини, само се других нико и не сећа.
Извор: Печат
