Пише: Слободан Рељић
Окупатори баш не воле Видовдан (од провоцирања Гаврила Принципа и Младе Босне 1914. до испоручивања Слободана Милошевића 2001), а увек има наших који су на услузи. Без обзира на свевременост Лазареве клетве (…) У време вештачке интелигенције и ЛГБТ-идеологије део потомака овог народа на сународнике гледа као што западни копачи по фараонским гробницама гледају на варваре који – док они пљачкају (на научној бази) – чуче у галабијама и знају да су приче о мистичној освети неукротиве
Легенде кажу да су се мудри владари прерушавали у сиромашке, навлачили капуљаче и силазили да чују шта народ говори. То иде од Харуна ел-Рашида јунака „Хиљаду и једне ноћи“, Петра Великог, енглеске краљице Елизабете I, Фридриха II Великог па до Сулејмана Величанственог. Наш председник нема времена – мора да са сокоћала учи народ како да се понаша.
И док је на Видовдан страствено ударао по „терористима“ (ваљда је то Гинисов рекорд терориста јавно окупљених на једном месту), бес у народу је растао. Од 15. марта до Видовдана толико се променило – од протеста са уљудним порукама до беса, претњи, псовки… Да је овако шта видео на багдадским трговима Ел-Рашид (VIII век) би предузео кораке. Јер ратовати са својим народом је најгора ситуација за владара.
Узлет књижевне вечери: Данас кад се дохватите „европског пута“ памет Ћациленда вам је сасвим довољна.
Лудо време дошло. Ево, Мило Ломпар не иде на књижевно вече, а једна наочита жена, сва у белом од шешира до штикле (кажу то је стил прва даме Америке, али она до највеће улоге није стигла слушајући књижевне критике) излази из црног аута који кошта више него годишњи хонорари свих писаца у Србијици и наступа са екипом телохранитеља у црном… Ништа није рекла, али је јасно да би цитирала Рилкеа: „Ох, како је добро бити међу људима који читају књиге.“
Наравно, Видовдан се не може завршити на књишким весељима, па је председник најавио да ће бити озбиљнијег програма од 9 и 15. Мало насиља, па хапшења, медијског бомбардовања… И би.
Често се сетимо патријарха Павла: „Проблем нашег човека није што не зна – него што неће. Неће да чује, неће да види и неће да призна. А без истине нема човека. Није вера да се крстиш, а газиш човека до себе. Није чојство да вичеш на неправду, а ћутиш пред својом срамотом. Бог не тражи савршенство – тражи чисто срце. Будимо људи, па макар и по цену да останемо сами.“ Његове слике су велике, а ми видимо детаље.
Да, увек ми је дирљив напор српских демонстраната (још од 9. марта 1991, кад је улични дијалог власти и народа почео) да одобровоље „нашу полицију“. Ту је шарм слабијег пола, па „идите на Косово“, истицање да су и они с нама, само их власт малтретира… Али, то је потпуно одсуство минималног разумевања теорије друштвених улога. Ми смо сви своји, али у нашем позоришту имамо различите улоге.
Добробити полиције
Полиција је ту – где год на свету и у каквом год систему – да брани власт, тј. поредак. Ко год да су они и какав год да је поредак. (Војска брани државу и народ.) Полиција се обучава како да најефикасније млати (своје грађане) – да баци сузавац, прсне бибер-спреј, пусти псе, а ако треба и да пуца на свој народ – прво гуменим мецима да избију око неком, па онда све по реду.
У земљама као што је данашња Србија полиција је главни орган. На њу се све више даје. Купује јој се опрема и оружје из најдемократскијих земаља. Тамо то праве најбоља противнародна средства. Полиција шпијунира народ, уцењује, води на информативне разговоре. Једино је утешно кад буду притерани не дају да им се прочита име. И њих је понекад срамота.
Испотиха раде и хорде оних који прате и формирају јавно мњење и раде на креирању мишљења појединца. Свог народа. [То је идеал из Америке – да знаш за како ће гласач гласати пре њега самог!?] Доводе се вешти и немилосрдни из света. Плаћају се милионима. И њима су на располагању две-три хиљаде оних у кол-центрима. То је нама наша колонијална демократија дала. Да се народ обрађује као глина.
Таквом друштву, заиста, не треба државни универзитет, добре гимназије. То јесте царство Ћациленд. Не требају они који знају, већ „они који хоће да уче“.
Универзитет, мој господине, значи Cogito ergo sum. Да науче да раде да би живели, а не да живе да би радили, слушали, задуживали се и – тако скупљали несигурне приходе за живот. Важно је разумети да овакву државу подржавају „међународна заједница“ и транснационалне корпорације. Ако се народ не побуни, сигурно му ништа неће дати. А својим очима гледате да не постоји намера да се пљачка зауставља. Ту је правна држава – све је по закону, али закони су против народа.
Ћациленд и видовдан
Ћациленд је храм таквог друштва. А у храму се дешава чудо. Свет који је бежао од школе к’о ђаво од крста, „хоће да учи“. И није им доста што су за њих направљени приватни универзитети, они хоће да и тај проклети Београдски универзитет (до пре неколико година међу триста најбољих на свету) досегне ћациленд-ниво.
Али… Увек има оно али које доброј удавачи срећу квари. Ево тај Видовдан. Остаци оног најбољег што смо били – видовданска историја и њена повремена буђења у нама. И досад се дешавало да касни, али никад није закаснило. Ту смо.
У трећој деценији трећег миленијума од Христа – то је у рукама ове младе генерације. Што се историје тиче то је добар ток. Што се наших живота тиче то су напори, мука, жртве али сунце оптимизма излази. И време је: Ex Oriente lux. У време Карађорђа, кад се подизала нова српска државност, била је то досетка из историје, а Запад је диктирао светска кретања. Данас се историја вратила тој латинској изреци.
Режим нашег председника не верује у тај очигледан заокрет. И суштина наше драме је из тога. Демократија у западним друштвима је мртва, корупција се легитимише као једна од највиших функција, криминал је најпрофитабилније привређивање. Организовани, државни криминал.
Парадокс улоге нашег челника је – што су га довели као екстремног националисту и претворили у над-Европљанина. То се преноси на наше животе. Највећи радикали (националисти) данас разумеју да председник брани Косово и кад га је предао. Није им тешко јер богатима следи приход од пљачкашке ренте. А оним најсиромашнијим – милостиња пред изборе.
Чари тероризма
Тако наш председник, пред студентима који су квасац народне побуне, баца у септичку јаму своје хвале о свом студентском животу (чак је пристао и да га професори без скрупула прогласе најбољим студентом Правног факултета у историји). Вели: данашњи студенти су – терористи, јер траже изборе кад председнику до избора није.
Проф. Мило Ломпар је на тргу показао сву суморност тих идеја: „Мењали су се и студенти, професори, али је Београдски универзитет остао симбол због ког су хиљаде и хиљаде људи заволели Београд и Србију. Студенти су били они који су давали такт и импулс том осећању… Један од најчувенијих (професора) Милош Ђурић рекао је кад су му понудили да потпише апел српском народу, да се заустави борба против окупационих снага, да то не може потписати јер су они против којих треба то да потпише његови студенти. Због тога је отпремљен у Бањички логор.“
„Називати ову омладину, нашу децу терористима, а штитити најгоре криминалце – то је њихова мера. Ми на такву меру не пристајемо“, рекао је студентима Дејан Бодирога. Да – један од највећих спортиста овог народа у последњих пола века. Сад је председник Euroleague Basketball. „Хвала вам што сте овде будни, присутни, непоколебљиви… Видовдан је отпор, Видовдан је непристајање на тиранију… Видовдан сте данас и ви драги студенти и професори, који се борите за правду и истину, за земљу која неће бити ни понижена ни ућуткана.“
Шта то треба Бодироги, питаће се сваки СНС-лакомисленик. Седи „на чардаку на душеку меку“, а тако. Човека тако може да поквари само Видовдан. И не да се то истерати из српског бића.
Окупатори баш не воле Видовдан (од провоцирања Гаврила Принципа и Младе Босне 1914. до испоручивања Слободана Милошевића 2001), а увек има наших који су на услузи. Без обзира на свевременост Лазареве клетве:/„Ко је Србин и српскога рода, /И од српске крви и колена, /А не дош’о на бој на Косово: /Не имао од срца порода, /Ни мушкога, ни девојачкога! /Од руке му ништа не родило, /Рујно вино, ни ’шеница бела! /Рђом кап’о, док му је колена!”/ У време вештачке интелигенције и ЛГБТ-идеологије део потомака овог народа на сународнике гледа као што западни копачи по фараонским гробницама гледају на варваре који – док они пљачкају (на научној бази) – чуче у галабијама и знају да су приче о мистичној освети неукротиве.
Михајлов принцип
Било је на овај Видовдан људи који су отишли на Газиместан. Наш председник је Бриселским споразумом то учинио великом храброшћу. Ипак, мислим, да се ситуацији најпримеренији чин обележавање Видовдана 2025. десио у Бечеју, уочи Видовдана. (После се то поновило у Чачку.) Момче по имену Михајло Гуцуња је ђак генерације у Гимназији. И уз студентске протесте је. „На самом почетку било је јако мало младих људи и то је за мене било поразно. Кажу нам да смо у праву, али да је боље да се не мешамо.“
Ипак, кад се антићацилендска памет ускописти буде „нешто што ћу памтити целог живота“. И памтиће оне с којима се радило: „Алекса, Сашка, Борис, Душан, Филип, Ива, Тара, Лена, Лука, Матеја, Мина, Невена, Дијана, Неда, Реља, Тодор, Жарко, Вања, Маја, Милош, Васја и Оливера. Организовали смо протесте, сваки је био већи од претходног.“
И Михајло је сад одбио да се рукује с председником општине. „Прво сам добио Вукову диплому и он ми пружа руку, а ја му показујем да не желим да се рукујем. Он каже: Ништа, а? Кућно васпитање ништа? Пружио ми је лап-топ и некако је желео да се преко лап-топа поздравимо… Заиста ми је нелогично да се рукујем са човеком од ког смо ми, ученици, тражили да се јавно извини због таргетирања студената на друштвеним мрежама.“
Планира да студира Факултет за међународне односе у Риму „али ћу се вратити у моју Србију.“ Видовданска етика на делу – борим се зато што верујем да је то за добро мене и мог народа. Жртва се подразумева.
Пре него што је дошло председникових 21 и 15 минута, једна студенткиња је на Видовдан објавила: „Покрет је почео са четири захтева, али је постао глас свих обесправљених. Више не пристајемо на корупције, издају Косова и Метохије, кршење Устава Србије… Није потребна само смена људи. Предлажемо друштвени договор – вратити институције у служби грађана.“
А за то су потребни „слободни и поштени избори, спречити подмићивање бирача, обезбедити равноправан приступ медијима…Обнова правосуђа и борба против полицијског утицаја – сменити и процесуирати судије и тужиоце који су кршили закон, департизовати полицију, преиспитати велике државне уговоре и инвестиције.“ Оквир за покретачку декларацију.
Поглед из света
Европској унији, то се зна, нису миле студентске блокаде. Али у медијима већ је главни ток – Вучић не контролише стање и такав ће им све мање требати. И руска страна све одређенија. Лавров каже да „пажљиво прате ситуацију“, желе да све „буде решено на основу Устава и закона“ и порука Западу: „Западне земље по правилу покушавају да искористе одређене унутрашње догађаје у разним земљама како би унапредиле своје интересе на штету интереса партнера дотичне земље. Надамо се да се западне земље овог пута неће упуштати у своје обојене револуције.“
Огласио се и Александар Дугин, који је често долазио у Београд, и био опрезан месецима: „Сви Срби желе да Вучић оде. Данас, он има државни апарат иза себе и никакву подршку становништва. Једино људи који се плаше од још једне обојене револуције не учествују у протестима, не излазе на трг, не вичу. Али Вучић је готов, његов легитимитет је нестао.“
А ми смо пред његошевским разрешењем: /Нека буде борба непрестана, /нека буде што бити не може./Сад се од студената очекује да пређу у политичку сферу. Јер овакве утакмице се ту окончавају.
Извор: Печат
