Пише: Слободан Орловић
Навршило се пола века Устава СФРЈ од 1974 (Устав), последњег уставног сведока велике југословенске државе. Оправдано критикован и после и пре (амандмани) доношења, о Уставу још нема коначног историјског одговора на питање је ли он сахранио СФРЈ или су пак све гори односи република и покрајина те народа и народности, уз растакање партије, Савеза комуниста (СКЈ) обесмислили и упокојили Устав? Мишљења сам да већина народа широм бивше Југославије данас држи да тој држави није било спаса па ни њеном уставу приде, управо због унутрашњих проблема (овде сасвим занемарујем утицај „страног фактора“). Али о томе зашто је до нестанка државе дошло а посебно ко је томе крив, сагласности међу „Југословенима“ никада неће бити.
Устав је убрзао децентрализацију – читај: слабљење државе за рачун република и покрајина – захухталу шездесетих година, која је дефинисана конфедерализовањем, самоуправном демократизацијом социјалистичког друштва, деетатизацијом и сл. а заправо се Југославија растакала тако да је постала тек „географски појам“ (М. Ђурић). У време када је Устав доношен, СФРЈ је већ личила на политички скелет без надмоћи „културе југословенства“, док је унутар ње увелико заокружено осам привредних, инфраструктурних, културно-образовних, правних и партијских целина. Ово указује на то да ако је Устав и имао политички задатак да сачува СФРЈ, за то објективно није било услова. Словенци оног времена бивају искрени када кажу да су увидели још неке 1965. године да је распад државе неминован и да је најбоље да се разлаз припреми до рецимо 1975. године. А није га било тада јер је, пре свега, Ј. Б. Тито био жив, мада се десио убрзо, деценију после његове смрти.
Устав је омануо и на свом уставноправном задатку – није успоставио прокламовану „скупштинску владавину“ (Ј. Ђорђевић) у којој би Скупштина СФРЈ, као свенародни дом радних људи и грађана, и њихових република и покрајина, освојила и уживала највишу позицију међу органима власти. Испред ње је постављен Председник Републике са својим суперпредседничким овлашћењема, гледе истих таквих заслуга. Устоличујући друга Тита на место доживотног и толико јаког шефа државе, Устав му је исписао некролог и епитаф за живота претпостављајући да ће сам култ Титове личности неко време и после смрти (1980) чувати Југославију. Титов наследник, политички шарениш имена Председништво СФРЈ такође је, преузевши председничке овласти, надвисивало Скупштину.
Слободан Орловић: Има ли те Страхињићу Бане у маленој Бањској
Овом органу је Устав додуше дао, испоставиће се, немогућ задатак да остварује (штити) равноправност република и покрајина те народа и народности. У том слојевитом меланжу интереса, Председништво се, раскомадано између својих 8 (9) чланова, претворило у политичку карикатуру коју су заробили ужи интереси, постајући школским примером политичке импотетности и предметом подсмеха и презира самој југословенској идеји. Ни Савезно извршно веће (СИВ), као извршни орган Скупштине није је „слушало“, већ је носило државну политику скоро монополишући законодавну иницијативу попут праве парламентарне владе. Неиспуњењу уставноправног задатка можда је пресудно допринео један чист политичко-идеолошки ауторитет, каквим је замишљан СКЈ. Уместо да остане авангарда социјалистичког развоја (С. Самарџић) – а у ствари политичка кухиња где се све кувало и потом прворедно кусало – СКЈ се, већ конфедерализован и учаурен у републичко-покрајинске комитете, распао пре саме државе (почетком 1990. на XIV конгресу).
Све говори да Устав од 1974, односно његови органи власти и смишљен утопијски (анти)развој југословенског самоуправљања нису могли очувати ту државу, непрестано је слабећи а истовремено јачајући њене делове. Ипак, за Устав се не може рећи ни да је био џелат СФРЈ јер нити је имао такав ауторитет ни стварно поштовање (примену). Био је само један корак на путу престанка Југославије који би се десио и са неким другим имењаком му. Крај велике заједничке државе последица је, показало се, неостваривости југословенске утопије (или дистропије, како се коме свиђа), њене нереалности бар на овом степену политичког и културног развоја југословенских народа. А убудуће, некад и негде ко зна, нека заграда остане отвореном.
