Пише: Мирко Даутовић
Вратио сам се у Либан након четири и по године, када сам живео и учио арапски у граду Триполију. У међувремену, ову прелепу земљу и људе који у њој живе задесило је још несрећа. Највећа, у тешкој конкуренцији, свакако је разорна експлозија амонијум-нитрата у бејрутској луци 4. августа 2022, која је опустошила град из којег сад пишем.
Дубровник средоземљем, Сарајево мултиконфесионалношћу, Београд величином, а све троје трагедијом рата и подела, Бејрут и Либан доживљавам као своју земљу. Још једна изгубљена и упропашћена творевина у којој је враг поразио слогу а да, наизглед, није морало тако бити. Па ипак, као ни у трауматизованим постјугословенским друштвима, ни у овом живот не може да стане.
Бон Жур
Стан у којем сам одсео је у кварту Ашрафија, махом насељеном маронитима и православцима. Статуе Мадона и слике маронитских светаца су честе не само на улицама него и на улазима у малопродајне објекте, пекаре, бербернице. У стамбеним зградама на сваком спрату, слике маронитских светаца попут Светог Шарбела и Свете Рафке те слике Пресветог Срца Исусовог држе стражу а госпође одевене у Шанел се при изласку из лифта прекрсте и повију колено пред статуом Мадоне на улазу у зграду. Док сам обилазио оближњу цркву Светог Јосифа једна таква бејрутска дама молила је „Здраво, Маријо“ на француском, заједно са фрањевцом дуге браде.
Угнежђена на највишу тачку града с које са висине гледа на остатак Бејрута, Ашрафија је поносно франкофона зона. Знакови и огласи су на француском чешће него на арапском. Пекаре су чешће француске „буланжерије“ него арапски „фуруни“. Поздравља се са „бон жур“ и броји се на француском или енглеском пре него на арапском на којем се воде разговори. У излозима књижара су најновија издања из Француске, попут „Једне жене“ овогодишње лауреате Нобелове награде за књижевност Ани Ерно или „Живети брзо“ Брижит Жиро. Још увек проминентно место није заузео „Бејрут на Сени“, Сабила Гасуба, 34-годишњег париског писца чији су родитељи из Либана побегли од грађанског рата. Пре две недеље је објављено да је ова књига добила Гонкурову награду гимназијалаца, јуниорску верзију најпрестижније француске књижевне награде у којој 2000 француских гимназијалаца бира књигу године. А у овај четвртак је објављено да је француска академија доделила овогодишњу златну медаљу франкофоније дневним новинама на француском„Лорион-лжур“, на предлог чувеног писца Амина Малуфа, Либанца по рођењу.
Мујезинови позиви се у Ашрафији једва чују, јер су џамије у овом крају малобројне, а њихови разгласи тихи. Езани долете из западног Бејрута, из четврти Хамра, одзвањајући о високе куле Бејрута. У току дана, човек мора да се напрегне да их чује. Бука саобраћаја и музике из звучника огромних америчких теренских возила, која добростојећи Бејрућани јордамли возе уским улицама, надјачава све остале звукове, сем брујања дизел-агрегата.
Некада је пола дана струју обезбеђивала државна електро-дистрибуција а за другу половину се морало платити приватним предузетницима у чијем власништву су агрегати који сагоревају дизел и производе струју, буку, и загађење. Данас, државне струје више нема. Зграда ЈП „Електрисите ду Либан“ је тешко оштећена у експлозији 4.августа. У огласима за издавање станова се наводи колико часова струје стан има дневно. Ноћу, ретко која зграда има струју јер већина агрегата утихне до поноћи.
Град би био у потпуној тами да није многобројних мегаломанских облакодера попут највише зграде у Либану, четрдесетдвоспратне небеске капије на коју не могу да не гледам из свог стана. Ова кула није непрекидно снабдевена струјом само зарад основних потреба. ЛЕД диоде на њеној фасади заслепљујуће шљаште, а суптропско дрвеће унутар комплекса густо је опточено божићним лампицама, што даје илузију јата свитаца. Обриси града се могу видети и усред ноћи због разметања светлом оних који могу да приуште 24 часа струје. Трикл-даун економија је коначно успела. Светло се прелива од богатих на сиромахе, макар у бејрутској ноћи. Од самих станова у овим кулама, ни десетина није осветљена, јер власници који могу да их приуште ту не живе.
У суши-ресторанима, клијентима одевеним у најновију „Зара“ колекцију који млаћењем шака и на мешавини арапског, енглеског и француског исказују незадовољство свежином морске траве у мисо-супи, све време звецкајући привесцима на својим „Пандора“ наруквицама, локални келнери сервирају храну коју припремају филипински кувари рукама истетовираним у јапанском стилу. У изванредно опремљеним супермаркетима ланца „Спинис“, пазар пакују у кесе Бангладешани. Спремачице домаћинстава су махом Етиопљанке, а дадиље Индонежанке или Филипинке.
Мирко Даутовић, експерт за међународне односе: Плаши ме хаос који се шири свијетом
У Ашрафији, међу хришћанима су популарни пси као кућни љубимци. Имати пса значи бити западњачки оријентисан. Те псе понекад шетају власници, а чешће етиопске и филипинске служавке. Натписи који опомињу на скупљање измета паса су на француском и енглеском, колико и на амхарском језику Етиопије и тагалошком језику Филипина.
Једине жене које овде носе мараму су Етиопљанке када се недељом враћају са литургије. Хамбургерџинице, пицерије, коктел-барови и винарије су свуда у овој четврти која инсистира да живи по западним мерилима и стандардима. Ову измештеност, поред нестанка струје и воде, ремете просјаци које привлачи ово наизгледно благостање, и редови испред банака.
Без прозора
Богатство стиче некретнине, али је богатство потребно и за њихово одржавање. Након експлозије 4.августа у бејрутској луци, није остало једног јединог прозора у Бејруту. Од тада, сиријски трговци су се постарали да се добар део града опет застакли. Посматрам Ашрафију и тек понегде видим терасу или прозор где и даље пластична фолија стоји уместо стакла. Видим и станове где нема ни стакала, ни фолије, ни живе душе. Време је да се спустим до града, до центра, до луке, преко степеница Светог Николе. Зграда без прозора бива све више. Музеј Сурсок, чувен по својим витражима, је и даље у процесу рестаурације, али макар се рестаурација дешава. Паркови су ретки у Бејруту. Заједно са башчама, они су жртвовани зарад веће стамбене квадратуре у граду који је убрзано растао. Али зато су Бејрућани пренели те зелене површине на кровове својих зграда и терасе. Пузавице, али и цвеће, па и стабла смокви, агрума и чак палми се уздижу и спуштају неколико спратова са тераса на којима им је корење.
Долазим до улице генерала Анрија Гуроа, првог француског намесника у Либану и уништитеља могућности Арабије уједињене под Фејсалом Хашемитским. Ова улица колоквијално носи име целе четврти Ђемајзе као њена централна џада. Ђемајзе се сећам као непрекидног низа зграда у ар деко стилу са кафићима, ресторанима, тавернама, галеријама у којима се преплићу визуелна, музичка, и гастрономска уметност. Они су и даље ту, али у мањем броју. Развалина је много. Зграда полиције и електродистрибуције су демолиране, држава нема пара да обнови своје институције. На иначе уском тротоару на старим душецима спавају бескућници у оделима са целим својим покућством у кесама. Како се приближавам почетку улице, све је мање обновљених зграда.
Избијам на Трг мученика, вишегенерацијске ране Бејрута и његовог центра који му је ампутиран. Ово место је било срце Бејрута још у османско време. У току Првог светског рата, на њему су Османлије вешале људе који су постали мученици нове државе и добили своје место, свој трг у граду под француском управом. Вреди сетити се да је Осмалијама неких сто година раније у сличну сврху служио подједнако централни простор београдске Стамбол-капије, на месту данашњег Трга републике.
И можда зато можемо замислити како је грађански рат покидао овај град. Завађене, различите стране су заузеле различите четврти а центар града је прво постао место разарања услед жестоких борби, па мртва зона због снајпера који су убијали без размишљања „оне друге“, као што су Сарајлије одстрељиване. Од луке па до дубоко у копно, град је на источни хришћански и западни муслимански поделила Зелена линија, названа по појасу вегетације која је у име природе повратила простор користећи људско лудило и самоуништење. По крају рата, простор је рашчишћен, а шутом и кршем убијеног града је насут приобални појас где је подигнута нова лука и приобална променада са новим градом.
У реконструкцији је улогу играла компанија „Солидер“, која са солидарношћу сем имена нема ништа заједничко, а којој је у јавно-приватном партнерству дато ексклузивно право да обнови центар града. Стицајем околности, оснивач „Солидера“ је био Рафик Харири, који је у тренутку када је „Солидер“ добио уговор са државом, био премијер Либана. Хариријев удео у власништву „Солидера“ никада није јасно обзнањен, али се зна да су чланови његове породице и даље већински власници. Сâм Харири је убијен фебруара 2005. када је аутомобил-бомба експлодирала док је колона возила са њим пролазила управо делом града који је „Солидер“ узео под своју власт. Бомба је експлодирала одмах поред хотела „Сен Жорж“ који је један од споменика златног доба Либана када је називан Швајцарском Блиског истока, 1950-тих и 1960-тих.
Власници хотела су истакли пре много година огроман знак „СТОП СОЛИДЕРУ!“ на фасади хотела. Хариријево убиство је изазвало „Револуцију кедрова“, названу по готово истребљеној врсти дрвећа које је метафора за Либан још од библијских времена и које краси либанску заставу. Резултат те револуције је било повлачење окупационих снага Сирије из Либана након скоро три деценије. Други резултат је био да је, на залагање француског председника Жака Ширака, у Хагу основан специјални трибунал Уједињених нација који је августа 2020, непосредно након експлозије у луци, коначно објавио да су четири припадника Хезболаха организовала убиство премијера. Ниједан није ухваћен нити издржава казну.
Замрзнути рачуни и паралеле
Нестали су дани када су излоге банака украшавали логои и празнословља о погодностима и повољностима за клијенте. У новембру 2019, услед кризе ликвидности, банке су својим клијентима замрзле приступ рачунима. Средства до дана данашњег не могу да се повуку са замрзнутих рачуна. Ко жели, може да отвори нов рачун, у „свежим“ доларима, али стара девизна штедња је недоступна.
Од тада, неки грађани у очају и бесу врше оружане пљачке банака само тражећи свој новац, углавном потакнути високим трошковима лечења у приватном здравству. Неке филијале су потпуно вандализоване у протестима хиљада грађана. Због тога су банке затвориле своја врата и више личе на бункере, замандаљене и забрављене. Клијенти могу да комуницирају са банкоматима који често остају без готовине. Странци могу да повуку са својих рачуна доларе и евре које размењују код дилера по црном курсу који је 26 пута виши од званичног. За сто долара се, по званичном курсу, добија 150.000 лира а код дилера четири милиона, у штосу новчаница који даје илузију препуног новчаника.
Паралеле са сличним феноменима Србије 1990-тих је немогуће не повући, немогуће не сетити их се. Људско достојанство се вуче улицама у виду људи у старим оделима који не могу да се снађу у губитку свог положаја у друштву, губитку свог животног стандарда. Неки просјаци се куну да су Либанци, наглашавајући своје национално, те самим тим и класно порекло. Објашњавају се, извињавају и на арапском и на енглеском и на француском због свог пада на дно, где се још нису снашли.
Урбани ожиљак
Некадашње срце града је данас почетак урбаног ожиљка, брисани простор са рестаурираном статуом мученицима. Уместо парка, паркинг. На тргу се пре рата налазила и џамија Мухамеда ел Амина, мала и махалска у традиционалном левантском стилу. Али „Солидер“ је подигао нову, раскошну џамију у неоосманском стилу којој је узор истамбулска плава џамија Ахмеда Првог. Иронично је да трг мученика под османском влашћу краси џамија османског стила уместо неког од многих арапских.
Зграде на горњем крају трга су нагореле и ишаране сликама и речима „тхаура“ (револуција) и „кхуд“ (пренесено значење показивања средњег прста). Ово су неке од зграда банака и јавних институција које су демонстранти спалили у протестима крајем 2019. и почетком 2020, које је епидемија ковида-19 угасила. Повод је био порез који је влада премијера Сада Харирија, сина покојног Рафика, хтела да уведе на Вотсап поруке. Узрок је пак била и још увек јесте непрекидна и све дубља криза либанске економије због система базираног на одржавању заваде међу рајом а зарад останка на власти истих сектаријанских лидера или њихове деце који владају земљом већ 40 година. Узалуд. Земља је и даље у рукама милијардера који трче по ко зна који почасни круг својих мандата. Влада је техничка а по истеку мандата дугогодишњег председника Мишела Ауна, парламент није успео да изабере новог председника већ осми пут. Либаном владају исти, само сада без потребе да формализују те односе моћи.
На супротном крају Трга мученика, ка северу, види се море. Уздижу се зграде још луксузније од оних у Ашрафији, а које је подигао „Солидер“, неке од њих и четрдесетоспратне куле. Као Дубаи на Медитерану, или Порто Монтенегро, или Београд на води, ова зона је рестаурирана тако да је на услузи и задовољство богатима. Како се приближавам једној од зграда, схватам да на њој тек неколико станова има прозоре. На згради прекопута, дроњци од пластичне фолије лепршају на ветру. Експлозија 4. августа је овде ударила најјаче. Стајем поред разбацаних остатака феничког Бејрута, зараслих у траву и смокве, и овде ми се поглед пружа на луку где су и сада потпуно урушени силоси који су експлодирали пре две године. Ударни талас експлозије је ударио овај део града где су живели најбогатији, и отерао их.
Одсуство живота се види и у мртвим биљкама на терасама напуштених станова. Стабла палме су окамењена и без листова, од жбуња је остао скелет. У приземљу ових зграда су радиле подружнице најпознатијих светских и блискоисточних јувелирница. Тек неколико их је опет отворено, већина их је замандаљена шперплочама са обећањима скорашњег повратка. Иза једне од зграда су остаци замка крсташа с краја 12. века, који се некада уздизао над бејрутском луком. Стаза до замка је посута комадићима стакла. Остаци прозора разбијених у ударном таласу експлозије од 4. августа 2020. Срча одавно више није оштра. Киша, ветар, песак, сунце су је отупели. Стаклићи крцкају под ногом као кости још једанпут убијеног града док се корача ка крсташкој руини.
Долазим до сукова, дела града где су се пре рата налазили градски базари. У рестаурацији, средњевековне зграде настале на хеленистичким основама су порушене а подигнута су модерна здања на њиховом месту, са шопинг-молом по плану из атељеа чувене архитектице Захе Хадид, чији се стил разазнаје у мрежастој опни зигота пред цитокинезом. Иза ове интервенције у деконструктивном стилу Хадидове, обновљене су фасаде старог дела града у медитеранском ар нуво стилу.
У овом хибридном комплексу су се сместиле продавнице модних брендова, ресторани, канцеларије. Прошле су као и остатак ексклузивне четврти, у крхотинама. Две недеље након експлозије, дело Хадидове је захватио пожар. Опна се истопила и спора реконструкција не улива наду да ће се пређашњи начин живота са својим хиперконзумеризмом вратити у овај део града. Зашто би се богати вратили у град са несигурним снабдевањем струјом и популацијом чија осећања прелазе из предреволуционарног очаја у револуционарни гнев? Ходам између истопљене деконструкције Хадидове и руиниране зграде хотела Хилтон. Долазим до дела где су се налазили бутици. Једино је отворена продавница „Ермеса“ испред које шљашти окићена божићна јелка. Све остало је пусто. Најлуксузнија постапокалипса коју капитализам може да приушти.
Зелена линија
Споменуо сам већ да је Зелена линија, која се претворила у ожиљак који дели град на двоје, протезала дубоко у копно. По ивицама некадашње Зелене линије и даље стоје зграде-утваре. Израњављене гелерима и мецима, неке од ових зграда су биле снајперска гнезда. Оне које још стоје махом су необновљене. Инвеститори су куповали ове зграде и ни не помишљајући на реконструкцију рушили су их да би подигли вишеспратнице. Таква је требало да буде и судбина куће Баракатових, богате трговачке породице, коју су користиле као базу хришћанске паравојне формације. Зграду су од инвеститорског урбанизма сачували активисти који су успели да од ње направе место сећања – Кућу Бејрута, изложбени простор за сећање града на самог себе.
Иза Трга мученика, град није обновљен, него је искоришћен ратом брисан простор да се подигне ауто-страда која, ако се иде колима, спаја источни и западни, северни лучки и унутрашњи јужни део града. Али ако се иде пешке, што је необичан призор, од Ашрафије до Хамре мора се прећи километар саобраћајне петље. Након преласка, са утисцима из Ашрафије и израњављеног конзумеристичког центра града, ступио сам у четврт Батракију, то јест – Патријаршију, названу тако због седишта митрополита бејрутског гркокатоличке цркве. На уласку у улице ове четврти, дочекује велики пано на којем су приказани имами Али и Хусеин и коњаник са блештавилом уместо лица – Махди, дванаести имам шиитског ислама. ж
Мирко Даутовић, експерт за међународне односе: Плаши ме хаос који се шири свијетом
По бандерама висе заставице покрета „Амал“ (Нада), шиитске партије и некада паравојне формације, старијег брата данас много чувенијег Хезболаха. По зидовима су залепљени и постери Мусе ел Садра, шиитског теолога и оснивача „Амала“ 1974, који је нестао 1978. приликом посете Либији. Опште је уверење међу шиитима да је Ел Садра убио Муамер Гадафи, само није јасан разлог. Његова слика, слике шиитских имама, и заставице покрета „Амал“ омеђују овај део града. И у Ашрафији маронитски хришћани користе слике својих светаца, и својих политичких првака да обележе своју територију. У Хамри, која је махом сунитска, исту улогу врши лице већ 17 година покојног премијера Рафика Харирија и знаци његовог покрета „Мустакбал“ (Будућност) који су стенсил-шаблоном исцртани по зидовима. Погинули или још живи, ови ликови имају улогу тотема у граду у којем никоме није до рата, али у којем зазор од комшије постоји.
Живот је овде нормалан, ако се има свеж прилив стране валуте. Већина нема. Зависе од оних који их донесу, било да је реч о дијаспори која шаље дознаке или туристима. Овог лета је либанској економији инфузију дао велики број туриста из Ирака, довољан да се привреда стабилизује. Да ли ће то моћи да потраје?
Као да ковид није био довољан, у Либану је избила и колера, у северним областима Акар, Балбек и Миња. Ниједан случај није забележен у Бејруту, али узорци воде из канализације јесу садржали бациле колере, што значи да је присутна и у престоници али да је преоптерећени и урушени здравствени систем није детектовао.
У Ашрафији, све је украшено за Божић. Свуда су јелке, јасле са бебом Исусом, пахуље снега, божићни специјалитети, као да смо у Америци или Европи. Некада су такве илузије неопходне да би се пребродила криза, али могу и да обману и спрече да се види како се криза продубљује. Надам се да је Либан попио својих седам чаша жучи и да их више неће бити. Али стрепим да се систем неће променити без слома, нити да ће Либан моћи из слома да изађе без екстерне интервенције неке силе која се изненада појављује и решава ствар.
Либански радници и сиријске избеглице
Популација Либана броји око шест и по милиона грађана. Од почетка грађанског рата у Сирији, у Либан је избегло милион и по људи, што значи да је земљи додато 25 одсто популације, чинећи је земљом са највише избеглица по глави становника. Либански радници већ дуго времена криве сиријске избеглице да су им узеле послове и снизиле цену рада.
Нису ни први ни последњи који су посегли за погрешним решењем и жртвеним јарцем системских проблема своје економије. Зато је сада бивши председник Мишел Аун започео акцију враћања избеглица у Сирију.
Рат јесте завршен, али сукоби ниског интензитета и даље постоје, као и реална опасност да безбедносни апарат сиријског председника Башара ел Асада многе од повратника ухапси и чак, погуби. По избегличким конвенцијама, избеглице се не могу пребацити у земљу где постоји реална шанса да ће им власти наудити. За сада, свега око хиљаду избеглица се вратило у Сирију и хуманитарне организације и даље сумњају у безбедност повратка.
Извор: Нови Магазин
