Пише: Слободан Иконић
Док власт истиче похвале од стране ММФ-а, не би се рекло да су мере које се спроводе под надзором ове светске организације у корист грађана Србије, већ крупног светског капитала, о чему говоре угледни ауторитети
Кад год је Међународни монетарни фонд (ММФ) боравио у Србији, било да се ради о разради новог аранжмана ове светске организације, или праћења и анализе текућег стања, јавност се убрзо суочавала са мерама и „благодетима“ које таква сарадња доноси Србији. Тако је било уочи приватизације „Комерцијалне банке“, са којом је Србија је практично препустила (готово) целокупан банкарски сектор странцима, губећи на тај начин монетарни суверенитет земље.
Није случајно што је Надзорни одбор Електропривреде Србије (ЕПС) усвојио нови статут у процесу трансформације тог јавног предузећа у затворено и акционарско друштво у моменту двонедељног боравка (од 22. марта до 5. априла 2003. године) мисије ММФ, како би се стекли услови да се то предузеће трансформише из јавног предузећа у акционарско друштво затвореног типа, у стопроцентном власништву државе Србије, за сада.
Слично је било када год би се ММФ појавио у Београду, после чега би, у склопу наметнутих реформи, дошло до нових приватизација, привредних усмеравања, реструктурирања и наметања обавеза по програмима и налозима овог „светског финансијског полицајца“.
И ове године, тачније у јуну месецу, представници ММФ-а и домаћих власти постигли су, после више недеља, договор о првом прегледу у оквиру Инструмента за координацију политика (ПЦИ) фонда, с тим да у конкретном плану, између осталог, то значи да грађане Србије у наредном периоду очекује поскупљење струје, као део пакета реформи на које су се власти у Београду обавезале у оквиру новог аранжмана са Међународним монетарним фондом (ММФ).
Србија се обавезала да повећа цену струје за најмање седам одсто од 1. октобра ове године, наводи се у документу који је управо објавио ММФ, а који садржи преглед мера које ће власти Србије реализовати у наредних 36 месеци. Документ садржи и Програмску изјаву коју су 20. јуна потписали премијер Ђуро Мацут, гувернерка Народне банке Србије Јоргованка Табаковић и министар финансија Синиша Мали.
Октобарско поскупљење
„Планирамо да имплементирамо повећање регулисане (кућне) тарифе за струју од најмање седам одсто од 1. октобра 2025. године“, наводи се у Програмској изјави и најављује план за „следеће повећање регулисане тарифе за струју најкасније до 1. октобра 2026. године“ (било би то шесто поскупљење у последње три године). Поскупљење струје би требало да буде „најмање инфлација плус један процентни поен“, додаје се у наведеном документу. Осим номиналног поскупљења, разматра се и спуштање прага за најскупљу „црвену зону“ са 1.600 на 1.200 киловат сати „како бисмо подстакли енергетску ефикасност и потенцијално повећали приходе“.За октобар следеће године планира се и повећање накнада које ЕДС и ЕМС плаћају ЕПС-у за губитке, са 70 на 80 евра по МWћ. Затим, следеће усклађивање тарифа планирано је најкасније до јануара 2027, након прегледа финансијског стања државних предузећа у енергетици, наводи се у изјави српске владе.
Разлог за поскупљења је, како наводе у Влади, „побољшање финансијске позиције Електродистрибуције Србије и потреба за инвестицијама у енергетску инфраструктуру“. Поред поскупљења струје, до краја 2025. године требало би да буде усвојен и план реструктурирања ЕПС и „убрзање имплементације плана реструктурирања ЕПС“.
Од краја 2021. године када је дошло до потпуног колапса у ЕПС-у под палицом тадашњег директора Милорада Грчића, ово предузеће константно бележи губитке. Лети је ЕПС, уместо да извози, константно увозио струју. Дуг ЕПС-а у три квартала 2022. године повећан је за 50 одсто и премашио 1,5 милијарди евра. Након што је Грчић поднео оставку, наследио га је Мирослав Томашевић, али то није зауставило урушавање ЕПС-а. У међувремену, након избора, са места министра енергетике смењена је Зорана Михајловић, а на ту позицију именована је Дубравка Ђедовић. Њој је министарска функција „ватрено крштење“ у области енергетике, имајући у виду да долази из банкарског сектора. Можда се, ипак, очекује да се њена финансијско пословна стручност искаже баш овде, када евентуално дође до својинских трансакција.
Ресорна министарка већ као мантру понавља да је Србија спремна да реформише енергетски сектор, да су четири кључна енергетска предузећа стуб привреде, да је неопходно да та предузећа буду ефикасна и да би професионални менаџмент требало да помогне да буде више пара у буџету. На својевремено питање да ли ће на чело енергетских предузећа доћи странци, она је оценила да нису битна имена и презимена већ да је важно да знамо да морамо да се мењамо „јер овако више не може“.
Министарка тада није споменула оно што је изнео председник Вучић – стање у Електропривреди Србије је такво да је председник у Ослу нудио норвешкој консултантској кући „Ристад“ да уђе у управљачку структуру неких енергетских предузећа. „Ми смо чак понудили да неког од њихових људи пошаљу да преузму извршну функцију, што они не раде наравно и не желе да раде“, рекао је Вучић.
Осим струје, поскупљиваће и путарине, јер се власт обавезала да „донесе одлуку о повећању путарина на аутопутевима од јула 2025. године“ и да их „повећава годишње уочи летње сезоне за најмање стопу инфлације“. Та мера је већ примењена. Планира се и увођење потпуно нове путарине – за камионе на регионалним путевима, па би до септембра ове године требало да буде развијен предлог за „увођење путарине за камионе на регионалним путевима како би се повећали приходи у складу са потребама одржавања путева“.
Укроћене плате и пензије
Власти су се обавезале да ће поштовати „специјално фискално правило“ које ограничава укупан износ плата у јавном сектору на максимално 10 одсто од вредности целе српске економије. То значи да колико год да расте економија, толико могу да расту и јавне плате – али не више од тог процента. „Очекујемо да маса јавних плата буде 10 одсто БДП у 2025. години, у складу са специјалним фискалним правилом“, наводи се у документу. Практично, власт не може да повећа плате у јавном сектору ад хоц, већ мора да води рачуна да укупан износ свих јавних плата не пређе ову границу и та обавеза важи током целог периода аранжмана са ММФ, до 2027. године.
Слична ситуација је и са пензијама јер влада више неће моћи да их повећава на основу сопствених процена већ само према аутоматској формули која је дефинисана у Закону о пензијском и инвалидском осигурању.„Повећања расхода за пензије ће стриктно следити годишњи механизам индексације дефинисан у пензијском закону, и неће бити повећања пензија ‘преко реда’ нити бонус исплата пензионерима“, стоји у списку обавеза коју је прихватила српска страна. Оваква обавеза значи да најстарији грађани неће моћи да рачунају да у току године добију новчану помоћ ван редовне пензије јер у противном могла би да се угрози стабилност државних финансија.
У документу још стоји и да фискални дефицит неће бити већи од три одсто БДП током 2025-2027, а током 2028-2029 не више од 2,5 одсто БДП. ММФ такође указује и на ризике по српску привреду, укључујући потенцијално успоравање глобалне економије, геополитичке тензије и унутрашње политичке нестабилности, али додаје да је Србија створила значајне финансијске резерве које јој омогућавају одговор на потенцијалне шокове.
Оно што је посебно апострофирано у овом документу односи се на неповољну кадровску структура у Пореској управи која мора да се побољша. Да би се то реализовало квота за запошљавање за 2025. годину повећана на 1.000 сталних и 800 привремених запослених. „Разлог за овакву меру је значајан ХР притисак због таласа пензионисања и потребе да се усклади знање особља са предстојећом имплементацијом ЦОТС ИТ система“,пише у документу.
Није пропуштено да се у Програмској изјави нагласи већа транспарентност јавних набавки. „Од марта 2026. године на годишњем нивоу треба да се објављују подаци о вредности набавки по посебним законима, које су изузете од стандардних процедура“, објашњава се у овом документу.
А када је у питању инфлација, ММФ оцењује да је она пала унутар циљаног оквира Народне банке Србије (НБС), али да српска централна банка треба да „одржава рестриктивну монетарну политику све док се инфлација трајно не стабилизује око циљане вредности од три одсто“.
И до сада су јавна предузећа у јавности доживљавана као Алајбегова слама, јер су углавном била партијска прћија, на чије су чело долазили подобни, а не способни. Мењали су се многи менаџери и руководиоци а богами и министри привреде, а да су та предузећа таворила и пропадала и на крају продавана у бесцење. Треба се сетити постпетооктобарског министра привреде и приватизације Александра Влаховића коме је приоритет била приватизација, а не привреда. Остала је упамћена његова реченица да приватизација не може да чека да се прво заврши реституција предузећа.
Увидом у податке, овдашња електропривреда деценијама је пословала веома солидно и била је највећа српска компанија, по обиму посла и висини прихода. Годишње је на инотржишту извозом зарађивала отприлике седамдесет милиона више него што је увозила, док је током југословенског периода пласман струје у друге републике био и приметно већи. Наједном се појављују дефицит и тешкоће у снабдевању домаћег тржишта. Додуше, не треба заборавити да је с повећањем индустријске производње додатно порасла и потрошња енергената, што се види из податка да је Србија и пре кризе у Украјини имала трошак од једне милијарде евра за њихов увоз.
Сва је прилика да се наведене мере, као и трансформација јавних предузећа врши под притиском ММФ-а, који, као прави међународни финансијски полицајац, здушно заговара приватизацију јавних предузећа, с тенденцијом да она оду у стране руке. После 30 година транзиције у либерално-демократски поредак мало тога је још остало да се приватизује, не рачунајући стратешка предузећа која се у свакој земљи сматрају имовинском сребрнином.
ФОРСИРАЊЕ ДОЛАРА ММФ
између осталог служи и за то да спречи суверене државе да врше примарну емисију свог новца, како би се приморале да новац неопходан за одржавање и развој позајмљују од страних банака (између осталог и од ММФ-а, иако то није банка). Прецизније, тера их да позајмљују доларе и тако се једне стране спречавају инфлацију у САД, а са друге стране финансијски поробљавају друге нације преварама у виду лажних доларских, каматних кредита.
„Печат“ је већ писао о настанку међународне организације и њеној улози у корист САД, што су потврдили врло угледни светски интелектуалци а „Викиликс“ јавности подастро и доказе за то. О томе отворено и недвосмислено говори Ерих Хобсбаум, један од најзначајнијих и најутицајнијих западних историчара XX века, у својој књизи „Доба екстрема“, где наводи да су две установе створене у Бретон Вудсу 1944. године – Светска банка (Међународна банка за реконструкцију и развој) и ММФ – формиране за финансијску помоћ земљама у невољи и праћење здравља глобалне економије, и де факто постале инструмент америчке политике. Нема сумње да је до тога дошло, каже Хобсбаум, услед неодољиве економске доминације САД и долара, који је тим боље функционисао као стабилизатор јер је био повезан са одређеном количином злата све док систем није пропао касних 1960-их и почетком 1970-их година.
Током 1980-их и кризе у земљама Трећег света, а онда и кризе Источне Европе, ММФ је, даље наводи Хобсбаум, подржан од олигархија главних капиталистичких сила, све више земаља „учинио зависним од воље богатог света да им удељује кредите“. Ти кредити су условљавани спровођењем локалне економске политике по вољи глобалним банкарским ауторитетима. „Тријумф неолибералне теологије осамдесетих година је заправо био преведен у политику систематске приватизације и слободног тржишта, која је наметана владама сувише банкротираним да би јој се одупирале, било да је та политика релевантна за њихове економске проблеме или не“, пише Ерих Хобсбаум.
Ако погледамо у ближу прошлост, 2008. године је, уз помоћ Викиликса, у јавност испливао приручник „Финансијски инструмент националне моћи и неконвенционални амерички рат“, који се описује као „амерички приручник за спровођење државних удара“, с обзиром на то да је описивао тренутну политичку кризу у Венецуели. Документ од 248 страница који су потписали генерал Џорџ Кејси и помоћник тадашњег америчког министра одбране Џојс Моров открива како су и на који начин САД деценијама користиле и користе ММФ и Светску банку као своје тајно оружје. За подручја за која се обично мисли да се њима бави ЦИА, утврђено је да су на удару ММФ-а и Светске банке, а Викиликс наводи да је доведена у сумњу њихова независност као главних међународних финансијских институција Наша власт се, занимљиво, о томе не оглашава већ се хвали својим односима с компромитованим ММФ-ом.
Џозеф Штиглиц: ММФ-ов пут до проклетства
Перфидно смишљени сценарио је следећи: Прво се сними и детаљно анализира привредно и кадровско стање сваке државе која затражи финансијску помоћ за свој развој или опстанак. Након тога, Светска банка за обнову и развој влади дотичне земље уручује истоветан типизирани програм који садржи четири обавезна корака
Џозеф Стиглиц, професор економије на америчком универзитету Станфорд, бивши саветник америчког председника Била Клинтона и некадашњи председник Светске банке за обнову и развој одлучио је још 2001. године да у лондонском „Обсерверу“ „проговори“ о томе како моћне западне банке и Међународни монетарни фонд у својим тајним документима планирају и хладнокрвно изазивају социјалне немире у многим сиромашним и транзиционим земљама широм света које наводно „помажу“. Текст је својевремено преношен и код нас, али ни данас ништа не губи на својој актуелности.
Први корак – приватизација
Прво што влада земље-жртве треба неодложно да спроведе је приватизација , а посебно великих јавних и кључних индустријских предузећа која чине кичму привреде једне земље. Уместо да се аргументовано успротиве захтеву за хитну продају јавних предузећа многи су политичари пожурили да спроведу радосну (рас)продају електропривреде, нафтне индустрије и водопривреде као својеврсни императив. Да би ућуткали трезвене критичаре таквог непромишљеног поступка који има тешке и далекосежне посљедице, они се позивају на императивне захтеве Светске банке за обнову и развој. „Можете видети како им се разрогаче очи на могућност добијања провизије ако се у процени вредности имовине великих јавних и кључних индустријских предузећа скине која милијарда или бар неколико стотина милиона долара“ – каже професор Стиглиц.
Други корак – либерализација
Након кампањски спроведене приватизације обавезно следи доношење законске регулативе о либерализацији тржишног капитала. Тај потез, теоријски посматрано, омогућује инвестицијском капиталу несметан улазак и излазак из земље. При томе, како показује искуство, у „земљу-жртву“, улази релативно мало капитала, а кудикамо највећи део расположивог капитала на „законит“ начин несметано излази из земље. Тај процес извлачења капитала је у економији познат под именом „круг врућег новца“. Новац или, тачније речено пљачкашки капитал улази у „земљу-жртву“ првенствено ради шпекулација некретнинама и валутом, а затим попут плашљиве дивљачи, бежи главом без обзира већ на први знак надолазећих невоља које би могле било како угрозити његову сигурност. У том паничном бегу капитала, државне резерве могу да „пресуше“ за само неколико дана. Након таквог вешто инсценираног бега капитала, ММФ обавезно тражи од владе „земље-жртве“ да одмах драстично повећа каматне стопе на 30, 50 или чак 80 посто како би велике светске шпекуланте привукла на поврат исисаног државног капитала. „Резултат таквог потеза владе, која најчешће нема другог излаза, је предвидљив“ – каже професор Стиглиц. Астрономске каматне стопе, свакако, брзо привуку одбегли капитал, док с друге стране оне системски разарају индустријску производњу и дефинитивно исушују националну ризницу „земље-жртве“.
Зашто је геополитичка фрагментација, а не протекционизам опасност за свијет
Трећи корак – тржишно одређивање цена
Тада ММФ „земљу-жртву“ која је на издисају хладнокрвно увлачи у трећи корак – тако звано „тржишно одређивање цена“. То је леп израз за драматично подизање цена хране, енергената, воде и осталих комуналних услуга. То, дакако, не значи и подизање цена рада (плата и осталих накнада по основу рада) и пензија. Тиме се, у првом реду, драстично руши већ ионако низак животни стандард становништва те осетно подижу пословни трошкови у већ добрано посусталој привреди. Убрзо након тога, према већ добро уиграном сценарију, следи и завршни четврти корак.
Четврти корак – ММФ-ов протест
Тим протестом је „земља-жртва“ дословце бачена „на колена“ и „де факто“ се налази пред извеснијим привредним и економским уништењем. У тим драматичним околностима, ММФ из ње злочиначком хладнокрвношћу извлачи и последње капи крви. Програмирано појачава „ватру“ и подиже социјалну температуру док напокон „цели котао не експлодира“. Тиме је отворено и само предворје пакла. Еклатантан пример за то је Индонезија 1998. којој је ММФ безобзирно укинуо субвенције за храну и гориво за сиромашно становништво, након чега су широм земље букнули жестоки протести и немири.
У том погледу је, такође, поучан пример Боливије у којој су прошле године избили велики немири због драстичног повећања цене воде. Вешто програмирани и прецизно темпирани ММФ-ови протести, као својеврстан знак узбуне, узрокују нови масовни бег капитала из „земље-жртве“, а неретко доводе и до стечаја владе у тој земљи. Такав, све изразитији привредни пожар и колапс има и своју светлу страну, наравно, само за безобзирне стране власнике капитала. У таквој безизлазној ситуацији они могу по смешним и симболичним ценама откупити преосталу имовину „земље-жртве“ у паничној распродаји. По том перфидном обрасцу већ је у последњим деценијама у земљама Трећег света створено много земаља-губитница. При томе су једини победници увек биле моћне западне банке које у бездушном лову за капиталом не презају ни пред чим…
Извор: Печат
