Сло­бо­дан Су­бо­тић – Адвокат који је заступао Митрополију у одбрани Капеле на Ловћену

Пише: Доротеа Чарнић

Са­мо не­у­ки, не­ра­зум­ни љу­ди – ве­ли наш но­бе­ло­вац Иво Ан­дрић – мо­гу да сма­тра­ју да је про­шлост мр­тва и не­про­ла­зним зи­дом за­у­век одво­је­на од са­да­шњи­це. Исти­на је, на­про­тив, да је све оно што је чо­век ми­слио, осе­ћао и ра­дио не­рас­ки­ди­во утка­но у оно што ми да­нас ми­сли­мо, осе­ћа­мо и ра­ди­мо.

– Исто­ри­ја срп­ске адво­ка­ту­ре је низ пре­гал­нич­ких, хра­брих и кат­кад стра­дал­нич­ких по­ду­хва­та ко­ји су се ни­за­ли је­дан за дру­гим у иза­зов­ним тре­ну­ци­ма. Та­ко се ни­за­ла ни­ска на­ших ста­ле­шких би­се­ра ко­ји су за­ду­жи­ли про­фе­си­ју и на­род, а оста­ли су за­бо­ра­вље­ни, по­тр­ти, скрај­ну­ти, за­не­ма­ре­ни. Је­дан од њих ко­ји је био лу­чо­но­ша де­мо­крат­ског ду­ха и сло­бод­не ми­сли, лич­ност бла­ге на­ра­ви и го­спод­стве­них ма­ни­ра, а не­по­ко­ле­бљив у сво­јим иде­о­ло­шким убе­ђе­њи­ма и не­у­стра­шив у сво­јој дру­штве­ној и про­фе­си­о­нал­ној бор­би због ко­је је и на функ­ци­ји пред­сед­ни­ка Адво­кат­ске ко­мо­ре Ср­би­је хап­шен, био је Сло­бо­дан Су­бо­тић – ка­же Ду­шан Бра­тић, члан Управ­ног од­бо­ра Адво­кат­ске ко­мо­ре Ср­би­је (АКС), по­во­дом 50 го­ди­на од смр­ти јед­ног од ве­ли­ка­на ју­го­сло­вен­ске и срп­ске адво­ка­ту­ре.

Су­бо­тић је ро­ђен 1908. го­ди­не у Бо­сан­ској Гра­ди­шки у све­ште­нич­кој по­ро­ди­ци. Ње­го­вог оца Ду­ша­на аустро­у­гар­ске вла­сти су, као чла­на на­ци­о­нал­них ор­га­ни­за­ци­ја, осу­ди­ле у Ба­ња­лу­ци као ве­ле­и­здај­ни­ка. Сло­бо­дан за­то ни­је имао пра­во да иде у шко­лу па је мај­ка ње­га и бра­та под­у­ча­ва­ла код ку­ће. По­сле Пр­вог свет­ског ра­та за­вр­шио је ни­жу гим­на­зи­ју у Ба­ња­лу­ци и Зе­му­ну, а за­тим је у Че­твр­тој му­шкој гим­на­зи­ји у Бе­о­гра­ду ма­ту­ри­рао 1927. го­ди­не. Исте го­ди­не упи­сао је Прав­ни фа­кул­тет у Бе­о­гра­ду и ди­пло­ми­рао 1933. го­ди­не. За­тим се за­по­слио као адво­кат­ски при­прав­ник, а 1939. отво­рио је сво­ју адво­кат­ску кан­це­ла­ри­ју.

По­чет­ком Дру­гог свет­ског ра­та ње­го­вог оца уби­ле су уста­ше, па се при­дру­жу­је по­кре­ту от­по­ра, по­ма­га­њу из­бе­гли­ца­ма и ле­че­њу ра­ње­ни­ка. Ге­ста­по га хап­си 1942. го­ди­не и за­јед­но са бра­том пре­ба­цу­је у ло­гор на Ба­њи­ци, где су му­че­ни и са­слу­ша­ва­ни. Су­бо­тић је за­тим од­ве­ден у на­ци­стич­ки ло­гор Мат­ха­у­зен, где је остао све до осло­бо­ђе­ња 1945. го­ди­не.

Дурутовић одржао предавање о Његошевом спјеву Луча микрокозма

Пред­сед­ни­штво АКС је 31. ок­то­бра 1992. го­ди­не до­не­ло од­лу­ку о ње­го­вој ре­ха­би­ли­та­ци­ји и по­смрт­но му до­де­ли­ло злат­ну пла­ке­ту за из­у­зе­тан до­при­нос раз­во­ју адво­ка­ту­ре, а ево­ка­ци­ју је одр­жао адво­кат Вељ­ко Гу­бе­ри­на. Слав­ни до­а­јен про­фе­си­је оце­нио је та­да да је нај­зна­чај­ни­ја за­слу­га Сло­бо­да­на Су­бо­ти­ћа у пе­ри­о­ду од 1954. го­ди­не, ка­да је власт од­лу­чи­ла да адво­ка­ту­ру под­врг­не ја­чој кон­тро­ли уво­ђе­њем сво­јих љу­ди у ко­мор­ске ор­га­не.

На­ме­ра вла­сти је би­ла да уве­де сво­је љу­де, ко­ји би раз­би­ли адво­ка­ту­ру и ста­ви­ли је под др­жав­ну упра­ву. Упра­во је Су­бо­тић на осно­ву де­це­ниј­ски сте­че­ног адво­кат­ског угле­да на­шао за­јед­нич­ки је­зик са тим љу­ди­ма и ус­пео да са­чу­ва не­за­ви­сност адво­ка­ту­ре.

– Ње­го­вом де­лат­но­шћу по­стиг­нут је углед на­ше адво­ка­ту­ре у ме­ђу­на­род­ној Уни­ји адво­ка­та, чи­ме је по­диг­нут и углед на­ше зе­мље на ме­ђу­на­род­ном пла­ну. По­сле Дру­гог свет­ског ра­да адво­ка­ту­ра је сма­тра­на ре­ак­ци­о­нар­ском, ди­си­дент­ском у од­но­су на по­сто­је­ћи си­стем. У њу су ула­зи­ли по на­ред­би из управ­них ор­га­на и др­жав­не без­бед­но­сти да би оја­ча­ли ма­ло­број­не чла­но­ве ко­му­ни­стич­ке пар­ти­је у на­шој про­фе­си­ји – на­во­ди Бра­тић.

Ме­ђу­тим, ка­ко је ре­као Гу­бе­ри­на у сво­јој ево­ка­ци­ји, кра­јем ше­зде­се­тих го­ди­на адво­ка­ту­ра Ср­би­је до­сти­гла је зна­чај ко­ји је тре­ба­ло да има. По­ро­дич­на и по­ли­тич­ка опре­де­ље­ња, с об­зи­ром на то да му је отац про­та Ду­шан Су­бо­тић, ра­ди­кал, ко­ји је био на­род­ни по­сла­ник од 1919. до 1939. го­ди­не до рас­пу­шта­ња скуп­шти­не, ути­ца­ла је да Сло­бо­дан Су­бо­тић по­ста­не адво­кат оних са ко­ји­ма се ре­жим не­ми­ло­срд­но раз­ра­чу­на­вао.

Та­ко је по­стао бра­ни­лац у по­ли­тич­ким про­це­си­ма и на­шао се у гру­пи са адво­ка­ти­ма Ни­ко­лом Ђо­но­ви­ћем и Дра­ги­ћем Јок­си­мо­ви­ћем, ко­ји су по слу­жбе­ној ду­жно­сти по­ста­вље­ни да бра­не у про­це­су про­тив ге­не­ра­ла Дра­го­љу­ба Ми­ха­и­ло­ви­ћа. Од­ре­ђен је за адво­ка­та Бо­шка Па­вло­ви­ћа, Ми­ла­на Га­ври­ло­ви­ћа и Ра­до­ја Кне­же­ви­ћа. Био је то нај­зна­чај­ни­ји про­цес на по­чет­ку но­ве вла­сти и пра­ти­ла га је це­ло­куп­на свет­ска јав­ност.  Ве­ли­ку па­жњу у то вре­ме иза­зва­ло је су­ђе­ње гру­пи мла­дих, у штам­пи на­зва­них „Бе­ли ор­ло­ви”, пред бе­о­град­ским Окру­жним су­дом, 1947. го­ди­не.

Маркуш: Маузолеј на Ловћену је дивљи објекат подигнут на туђој имовини

– По­сле од­бра­на у про­це­си­ма Дра­го­љу­бу Ми­ха­и­ло­ви­ћу и про­тив „Бе­лих ор­ло­ва”, вла­сти су га ухап­си­ле 1949. го­ди­не. Био је за­то­чен го­ди­ну да­на без ика­квог про­це­су­и­ра­ња и ре­ше­ња – до­да­је адво­кат Бра­тић.

Оста­ла је за­пам­ће­на Су­бо­ти­ће­ва од­бра­на Ми­лу­ти­на По­по­ви­ћа из Се­ла До­ње Бо­ри­ње, ко­ји је био оп­ту­жен да је убио Сла­вој­ку Пе­тро­вић и Ста­ни­ми­ра Ко­ји­ћа. Ми­лу­тин је био огла­шен кри­вим и осу­ђен на смрт­ну ка­зну, док је ње­гов адво­кат ве­ро­вао да је не­вин. На­пи­сао је жал­бу и на 40 стра­на обра­зло­жио за­што је пре­су­да не­за­ко­ни­та. По­том је Вр­хов­ни суд усво­јио ње­го­ву жал­бу и Ми­лу­тин је осло­бо­ђен.

По­себ­ну по­моћ као бра­ни­лац пру­жио је ко­му­ни­сти­ма ко­ји су би­ли про­го­ње­ни за вре­ме Ин­фор­мби­роа. Кроз те про­це­се ис­ка­зао је ду­бо­ку при­вр­же­ност про­фе­си­о­нал­ној ети­ци и по­што­ва­њу за­ко­на, не во­де­ћи ра­чу­на да ли се не­ком за­ме­ра, а на­ро­чи­то не вла­да­ју­ћим кру­го­ви­ма. Због то­га је власт од­лу­чи­ла да се ко­нач­но са њим об­ра­чу­на. Пан­дам до­га­ђа­ји­ма у Хр­ват­ској и на­ци­о­на­ли­стич­ком ма­сов­ном по­кре­ту по­зна­том као Ма­спок, Ти­то­ва власт сум­ња­ла је да по­сто­ји не­што слич­но и у Ср­би­ји, па је на­ре­ђе­но да се по­хап­се ин­те­лек­ту­ал­ци. Ме­ђу њи­ма се на­шао и адво­кат Сло­бо­дан Су­бо­тић.

Го­во­ре­ћи у скуп­шти­ни као пред­став­ник адво­ка­та у Ве­ћу на­ро­да, ка­да се ди­ску­то­ва­ло о устав­ним аманд­ма­ни­ма, ис­ка­зао је ми­шље­ње да Ср­би­ја, по­сле два до­би­је­на ра­та, пред­ло­же­ним аманд­ма­ни­ма гу­би сво­ју др­жав­ност на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. При­ли­ка за об­ра­чун вла­сти са Сло­бо­да­ном Су­бо­ти­ћем пру­жи­ла се и у слу­ча­ју за­бра­ње­не књи­ге „Кра­ји­на и кра­ји­шни­ци” од др Јо­ва­на Зу­бо­ви­ћа. Због исту­па­ња у том пред­ме­ту ухап­шен је и оп­ту­жен за не­при­ја­тељ­ску про­па­ган­ду. По­ред из­ван­ред­не од­бра­не ко­ле­ге Дра­го­сла­ва Тр­ни­ни­ћа, осу­ђен је на ка­зну за­тво­ра од 14 ме­се­ци, ко­ју је из­др­жао у КП до­му За­бе­ла. По­сле из­ла­ска из за­тво­ра 1975. го­ди­не убр­зо је пре­ми­нуо.

Адво­кат­ска кан­це­ла­ри­ја Сло­бо­да­на Су­бо­ти­ћа, осно­ва­на 7. де­цем­бра 1939. Го­ди­не, по­сто­ји и да­нас за­хва­љу­ју­ћи ње­го­вом по­том­ству – ћер­ки Ду­шан­ки Су­бо­тић Хо­мен, уну­ци­ма Сло­бо­да­ну Хо­ме­ну, Не­на­ду Кон­стан­ти­но­ви­ћу и уну­ци Је­ле­ни Хо­мен Та­сић.

Од­бра­нио по­след­њу Ње­го­ше­ву же­љу

Су­бо­тић је бра­нио и оне ко­ји су га про­га­ња­ли. Био је бра­ни­лац Ми­ло­ва­на Ђи­ла­са, ко­ји је де­се­так го­ди­на био че­твр­ти у ко­му­ни­стич­кој хи­је­рар­хи­ји а 70-их го­ди­на про­шлог ве­ка  по­стао глав­ни ди­си­дент. Вр­ху­нац ка­ри­је­ре, ка­ко је сам го­во­рио, би­ло је за­сту­па­ње Цр­но­гор­ско-при­мор­ске ми­тро­по­ли­је у бор­би за очу­ва­ње Ње­го­ше­ве ка­пе­ле на Лов­ће­ну од­но­сно бор­ба за по­што­ва­ње по­след­ње Ње­го­ше­ве же­ље у по­гле­ду ње­го­вог веч­ног пре­би­ва­ли­шта.

Извор: Политика