„Слапови, познати под називом Нил који се пуши, чак су четиристо метара широки када је кишна сезона“, развезује Бемнет, мој етиопски сапутник, док се возимо, хвалоспев месту које Етиопљани сматрају светињом
„Та огромна водена завеса раздваја природу Нила од језера Тана. Изнад слапова и испод њих потпуно су другачији екосистеми.“ Водопади су позната туристичка атракција и Бемнет тврди да туристи који наврате у оближњи велики град Бахир Дар обавезно долазе да их виде. То значи да су мештани навикли на странце и да нећу имати непријатности као на извору Нила.
За више од два сата прешли смо свега тридесетак километара пута, јер се пробијамо кроз колоне магараца, крава, коза, босоногих мушкараца и жена са џаковима жита на глави. Стижемо до сеоске пијаце, на коју сељаци из околних насеља доносе своје производе.
Шалови и шешири налик мексиканским обешени су на чивилук насред прашњавог пута. За један долар се нуде у парче тканине уткани векови: боје и шаре смишљане стотинама година, преношене с колена на колено. Стогови сена дуж пута стоје као висок зид, над којим се поглед уздиже ка врховима планина. Магарци се окупили па грицкају сено.
Пијачна стаза води у шуму танких стабала скромних крошњи. По тлу разастрте хиљаде исечених стабљика бамбуса за продају. По тим зеленим камарама прућили су се сељаци замотани у тоге. Ретке куће крај пута су од земље и блата, са металним прозором или вратима. Већина продаваца су жене које у шареним плетеним цегерима и торбама излажу своју скромну понуду. Сунце пржи, па су се обмотале танким платном, чак им се ни лица не виде. На најлону на земљи је поређано више посуђа него што га цело село има: разне вангле и лонци, чиније, поклопци и лавори. То је најлуксузнија радња на целој пијаци.
У подножју једног брда које подсећа на пирамиду, угнездила се лепа плава црква. Уским козјим путељком што раздваја степу и завршава се у зеленилу, жена у дугој белој хаљини упутила се на молитву. Крећем и ја за њом и убрзо се преда мном указује ново здање од уредно послаганог плавичастог камена.
Настављамо путељком до каменог моста који су саградили Португалци у седамнаестом веку, првог што је премостио Плави Нил. Данас се користи једнако као и у стара времена. Кад се посматра са стране, изгледа као какав болесник, увијен у скеле и грађевински материјал (у току је годишње одржавање, али и чупање траве и жбуња што упорно ниче између старог камења). Мештани га прелазе брзо, док туристи застају да се диве вештини европских градитеља.
Нил испод нас се смањио у процепу између стена. Прати ме у стопу жена са четири вреће на глави – сигурно више од сто килограма. Придржава их једном руком, као да је унутра вата, и корача по камењару вешто, брже од мене. Прљава одећа јој је препуна украса, а око врата на огрлици светлуца крупан бакарни новчић.
Тројица жгољавих мушкараца преко рамена су пребацили штапове и на њих окачили пуне вреће. Тако ходају преко поља и савана, по друмовима и камењару. Управо су превалили врх брда, па пролазе између два разграната безлисна стабла. Гране убрзо наткрише вредне момке и њихов труд, жилаве мишиће, лица што не одају ни умор ни муку већ снагу и вољу за животом.
Стазица води преко врхова брда, а одозго пуца непрегледно пространство. Јасно видим хидроцентралу и змијолики Плави Нил. Једно усамљено стабло као да гранчицама голица ваздух.
„Код језера Тана изграђена је брана, а овде хидроцентрала – зато је доток воде драстично смањен. А сада је још и сушна сезона. Мештани за водопад у овом стању користе шаљиви назив – ‘нилски туш’. Ако проради резервна хидроцентрала, може и да пресуши“, објашњава Бемнет, спазивши колико сам се разочарао призором.
Правим селфи и осмехујем се – срећан сам, не због скромног водопада, већ зато што сам добио могућност да своју душу напојим оним што је уткано у бајке и митове кроз векове, у животе милиона. Овај водопад, макар и украден, симбол је Нила, па и целе Африке.
„Ако желиш, можеш да се окупаш под водопадом“, даје ми Бемнет примамљив предлог и ми ускачемо у воду да се освежимо. „Али да знаш, овде има крокодила“, сетио се да помене док пливамо, а ја загледам речни ток и учини ми се да једног прождрљивца видим у даљини. Муњевито излазим негодујући: „Баш ти хвала, довољно сам се брчкао“, а њему је мој страх забаван. Упућујемо се ка дугачком висећем мосту, једином таквом на целом току Нила.
Одушевљавају ме огрлице-торбице од коже у којима су смештене минијатурне књиге или барем неколико страница молитви. „У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. Она беше у почетку у Бога. Све је кроз Њу постало, и без Ње ништа није постало што је постало. У њој беше живот, и живот беше видело људима…“ Зато не чуди старо православно веровање да света Реч, нарочито кад је написана, најчешће препис одломака из Библије или молитви, има заштитничку моћ најјачег талисмана.
У овим торбицама налази се књига молитви Светом арханђелу Михаилу, и то је најчешћа огрлица етиопских верника. Некада је носе као ова девојчица, око врата, а још чешће испод одеће, око надлактице. Торбице нису направљене да се отварају, тако да се књижице у њима не виде и не могу се читати. Оне самим својим присуством штите верника. Занимљиво је да овакве књиге-амајлије, које врше функцију сличну иконама, у Етиопији носе сви – чак и муслимани и анимисти, па и сујеверни неверници.
„На овим другим књижицама написан је асмат, тајно Божје име“, каже девојчица. Бемнет ми објашњава да Етиопљани верују да Бог своју моћ скрива у неколико тајних имена, која познају свештеници и монаси. Када су написана, штите од болести и несреће.
„Када човек умре, тело се увија у плаштаницу на којој ће свештеници исписати асмат. Дух прво мора да прође многа искушења подземног света, а тајно име на плаштаници главно му је оружје против демона“, громко говори Бемнет, пошто у близини хучи водопад.
Враћамо се кроз поља тефа и других житарица. Поново долазимо до пијаце, где се крупне црвенкасте главице лука котрљају између ногу мршавих крава и оваца. Овде животиње гладују и срце ми се стеже при погледу на неухрањену стоку.
Шетња већ траје дуже од три сата, а Бемнет ме води да ми покаже где је Нил „клецнуо“. Малени водопад, заправо један степеник низ који се Нил спушта целом дужином – ни налик реци коју знамо у Египту. Вода није ни до чланака и лако се може препешачити са једне на другу обалу. Па ипак, чак и овде Нил страховито брзо нараста, и са сваким кораком све је већи и снажнији. Наједном, указује се као широка река коју не би било лако препливати.
Убрзо наилазимо на пијацу. Једна жена у зеленој хаљини и са дугом плавом марамом испружила је руку да нешто купи. Главу јој притиска џак од барем педесет килограма….
Продају се животињска крзна и печена јагњад, али тако мршава да ће купац једва моћи кости да оглође. На поду неколицина мушкараца вредно плету торбе користећи ноге: увију један крај око стопала, а други обрађују рукама, и стопалима затежу канап. Празне пластичне флаше овде су на цени: завезане висе по тезгама у групама од по десет-двадесет комада. Ретко које домаћинство има воду, доносе је из река или бунара у пластичним флашама и посудама, које олакшавају свакодневицу и скупо се продају. Зато барем нигде нема одбачене пластике.
Комби смо оставили откључан и налепили на стакло натпис „Бахир Дар“ како би, док обилазимо водопаде, путници могли да се окупљају. Дочекало нас је толико људи да смо се уплашили да ће се возило преврнути ако их све примимо. Један декица нам прилази с речима: „Ја имам резервисану карту!“ Гледамо га збуњено, овде нема ни правих карти, камоли резервација. Кад он – замахне пушком и понови: „Имам карту, имам карту!“
Виктор Лазић
Извор: РТС
