Piše: Slađana Vukašinović
Uprkos revolucionarnom tehnološkom napretku, prosečan građanin Evrope ima lošiji životni standard nego 2005. godine. I dok držimo u ruci pametni telefon vredniji od kompjutera iz 2005. godine, dok nam veštačka inteligencija daje razne savete (uključujući rešavanje ljubavnih problema, ali i plan ishrane), a internet povezuje ceo svet, osnovne životne potrebe postaju sve nedostupnije. Stanovanje, hrana, osnovne usluge – sve što čini suštinu kvalitetnog života – dramatično je poskupelo u odnosu na zarade.
Analiza podataka Eurostata, Evropske centralne banke, kao i više nezavisnih istraživačkih kuća pokazuje da živimo u tehnološkom paradoksu: najbogatije društvo u istoriji stvara životne uslove gore od onih pre dve decenije.
Najbolji pokazatelj stvarnog životnog standarda nije koliko zarađujemo, već koliko nam ostaje kada pokrijemo osnovne, u najvećem broju slučajeva fiksne troškove. I čini se da se baš tu krije ključ razumevanja evropske krize kvaliteta života.
Između 2010. i prvog kvartala 2025. godine, cene nekretnina u EU porasle su za 57,9 odsto, a kirije za 27,8 odsto, prema podacima Eurostata objavljenim u julu 2025. U istom periodu, prosečne nominalne zarade porasle su za oko 35 odsto. Računica pokazuje da su troškovi stanovanja, ukoliko želite da živite u svom stanu ili kući, u poslednjih 15 godina rasli skoro duplo brže od zarada.
Dejan Jović: Milo izgubio, a Crna Gora nastavlja prema Evropskoj Uniji
Danas, prosečna kirija u Evropi iznosi 20,02 evra po kvadratnom metru mesečno, pokazuje analiza kompanije Catella za prvi kvartal 2025. U Dablinu kirije dostižu 40 evra po kvadratu, a u Londonu 39,3 evra. Čak i u relativno jeftinim gradovima poput Lajpciga (10,3 evra) ili Graca (11,1 evro), troškovi stanovanja “jedu” značajan deo porodičnog budžeta. Prema podacima Eurostata za 2023. godinu, 10,6 odsto domaćinstava u evropskim gradovima troši više od 40 odsto svojih prihoda na stanovanje. Ekonomisti tu granicu izdvajanja smatraju granicom finansijske održivosti.
Ajfon jeftiniji od života
Tehnološki napredak je, ako se posmatra statistika življenja, doneo jedan veliki problem. Neki tehnološki proizvodi postali su relativno dostupniji od nezaobilaznih osnovnih životnih troškova građana. Ajfon, simbol tehnološke revolucije, ilustruje baš tu kontradikciju. Prema analizi sajta Android Authority iz novembra 2024. godine, originalni ajfon iz 2007. koštao je 499 dolara, što sa obračunatom inflacijom iznosi 760 dolara u 2024. godini. Ajfon 16 iz 2024. košta 799 dolara. Dakle, ajfon je, mada sada mnogo napredniji, u realnim terminima postao tek neznatno skuplji nego 2007. U Evropi, prema istraživanju Deutche Bank Research iz 2025. godine, radnik mora da radi između 4 dana (Švajcarska) i 72,9 dana (Turska) da zaradi za najnoviji „ajfon 16 pro“. Za prosečnog EU radnika, kod koga prosečni troškovi rada iznose 33,9 evra po satu prema Eurostat podacima za 2024, ajfon 16 (799 dolara/oko 730 evra) znači oko 22 sata rada ili manje od tri radna dana.
Ako uporedimo to sa nezaobilaznim stambenim troškovima: prosečna evropska porodica danas mora da radi 2-3 meseca samo da plati godišnje troškove stanovanja.
Kriza realnih zarada
Analiza Evropske centralne banke iz februara 2025. pokazuje da su se realne zarade u evrozoni tek približile nivou iz kraja 2021. godine, pre početka inflatornog ciklusa. U prvom kvartalu 2025. bile su 0,5 odsto ispod tog nivoa, nakon što su u četvrtom kvartalu 2022. pale za čak 5 odsto. Još dramatičniji je slučaj pojedinih zemalja. Prema podacima OECD-a za 2024. godinu, Belgija je zabeležila pad realnih zarada od 1%, Finska od 0,9 odsto. Finska je jedina EU zemlja gde su i nominalne zarade u 2024. opale u odnosu na prethodnu godinu.
U isto vreme, korporativni profiti dosežu rekordne nivoe. Analiza Međunarodnog monetarnog fonda iz 2023. pokazuje da su rastući profiti odgovorni za 45 odsto inflacije u Evropi od početka 2022. godine, dok su troškovi rada doprineli samo sa 25 odsto.
Najveće žrtve ovog vremena koje označava sve naprednija tehnologija nisu oni koji tu tehnologiju najlošije razumeju, već oni koji je najbolje koriste. Rođeni između 1995. i 2005. godine – danas u dvadesetim i tridesetim – suočavaju se sa kombinacijom visokih cena nekretnina i početnih plata koje ne mogu da ih pokriju. Prema podacima Eurostata, mladi Evropljani napuštaju roditeljski dom u proseku sa 26,3 godine – od 21,4 u Finskoj do čak 31,8 u Hrvatskoj. Nasuprot tome, generacija rođena 1960-1970. doživela je godine najvećih zarada u periodu relativno pristupačnih nekretnina (2000-2010), što im je omogućilo stvaranje kapitala. Danas, mnogi od njih, kao vlasnici nekretnina, direktno profitiraju od rasta cena koje mlađe generacije čine siromašnijima.
Stanje na Balkanu
Srbija i region Zapadnog Balkana nalaze se u posebno složenoj situaciji: troškovi života streme ka evropskim, dok zarade zaostaju. Prema najnovijim dostupnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna neto zarada u Srbiji u maju 2025. iznosila je 107.705 dinara (oko 920 evra), što predstavlja nominalni rast od 10,8 odsto u periodu januar-maj u odnosu na isti period prethodne godine. Međutim, realni rast bio je samo 6,2 odsto.
Problem nije samo u statističkom rastu zarada, već u tome što se troškovi života približavaju evropskim. Minimalna zarada u Srbiji za maj 2025. iznosila je 54.208 dinara (oko 463 evra) za mesec sa 176 radnih sati, na osnovu cene od 308 dinara neto po radnom satu utvrđenog za 2025. godinu. Istovremeno, prema analizi nemačke kompanije Michael Bauer International objavljenoj u aprilu 2025. godine, Srbija spada u grupu zemalja sa najnižom kupovnom moći u Evropi, zajedno sa Moldavijom i Turskom, dok Švajcarska predvodi listu najboljih, po kupovnoj moći, sa indeksom od 298.
Sve ovo dešava se u trenutku najvećeg tehnološkog uzleta u istoriji čovečanstva. Nikada ranije građani širom sveta nisu imali toliko moćne alate za povećanje produktivnosti, komunikaciju, pristup informacijama. Problem je, ipak, u tome što tehnološki napredak, umesto da čini život jeftinijim i lakšim, doprinosi stvaranju novih oblika nejednakosti. Dok su cene tehnoloških proizvoda relativno pale, osnovni troškovi života – stanovanje, hrana, zdravstvo, obrazovanje – snažno rastu.
Evropska komisija prepoznala je ovaj problem. U proleće 2024, po prvi put u istoriji EU, imenovan je komesar odgovoran za stambenu politiku, a Evropski parlament osniva i poseban komitet za rešavanje stambene krize. Međutim, brojke govore da se problem produbljuje brže nego što se rešava. Između 2015. i 2023. cene nekretnina u EU porasle su u proseku za 48 odsto, pri čemu su najveći rast zabeležile Mađarska (173 odsto) i Estonija (preko 190 odsto).
Tehnološki napredak, umesto da služi svima, koncentrisao se u rukama onih koji poseduju kapital – nekretnine, akcije, tehnološke kompanije. Prosečan radnik, uprkos višoj produktivnosti nego ikad ranije, ima manji udeo u ukupnom bogatstvu društva. To objašnjava zašto se, uprkos svim statističkim pokazateljima «napretka», većina evropskih građana oseća ekonomski nesigurnije nego pre 20 godina. Jer to i jesu.
Izvor: NIN
