Књига о седмој уметности никада доста, посебно када за тему имају недовољно истражен корпус српског филма. Филмски центар Србије је недавно објавио збирку есеја Саше Радојевића о нашем филму педесетих година, у којој је, на око 140 страна, дат изузетно проницљив и користан пресек најважнијих аутора који су стварали у том периоду и филмова који су тада настали.
Радојевић не претендује да је његова књига последња реч на ову тему; Српски филм: Педесете је заправо тек својеврсно отварање дијалога о дометима ове неправедно запостављене деценије која и те како има шта занимљиво да понуди. У питању је, како стоји у најави овог издања, први системски покушај критичке ревалоризације српског филмског наслеђа педесетих година.
Ауторова намера је била да захвати што шири филмски корпус, све то да би што рељефније приказао запостављену декаду која је претходила црном таласу шездесетих. Радојевић је књигу конциприао у осам сведених, изванредно заокружених поглавља-есеја, у којима реафирмише једну традицију која је за спрски филм пођеднако значајна као и модернистички бум који ће је следити. Прво поглавље “Мач је чудотворан” усредсређује се на остварења Чудотворни мач (1950) Војислава Нановића и Песму са Кумбаре (1955) Радоша Новаковића – социјалистичке историјске спектакле који су, сваки на свој начин, приказивали прошлост и митско, први кроз призму бајке и фантазијског, а други се мање-више држећи историје. “Фатализам и доброћудност класика” говори о Погачићевим апатацијама познатих књижевних предложака: Невјера (1953) је настала по мотивима драме Еквиноциј Иве Војновића (у питању је, иначе, прво српско/југословенско остварење које се нашло у званичној конкуренцији Канског филмског фестивала, раме уз раме са филмовима Хичкока, Буњуела, Форда, Де Сике, Вајде и Клузоа), док су Аникина времена (1956) снимљена по мотивима истоимене Андрићеве приповетке (први југословенски – и српски филм – приказан у америчким биоскопима).
Ту је и адаптација Коштане Боре Станковића – неизоставна Нановићева Циганка (1953) за коју је сценарио написао Нановић, те недавно рестаурирани први колор филм у нашем делу Европе Поп Ћира и поп Спира (1957) у режији Соје Јовановић, а по истоименом Сремчевом роману. На ово поглавље се надовезује и следеће, треће: “Комедиографска филмска баштина по Нушићу” у којем је реч о филмским верзијама дела нашег најчувенијег комедиографа: Општинско дете (1953), Сумњиво лице (1954) и Госпођа министарка (1958).
Четврто поглавље је насловљено “Окупација и ратне трауме”, а у њему су заступљени филмови са темом НОБ-а: Црвени цвет (1950) (призор из овог филма у коме Бранко Плеша стоји иза бодљикаве жице налази се на корицама књиге) и Била сам јача (1953), оба у режији Густава Гаврина, те Далеко је сунце (1953) Радоша Новаковића, Њих двојица (1955) Жоржа Скргина, Рафал у небо (1958) Вање Бјењаша, Сам (1958) Владимира Погачића. У поглављу “Илегалци у Београду”, Радојевић пише о филмовима: Дечак Мита (1951), Велики и мали (1956), Ветар је стао пред зору (1959), што значи да су Новаковић и Погачић поново у фокусу. “Профилисање жанровских образаца” доноси још једну заборављену Погачићеву режију – шпијунски филм Последњи дан (1951), те два филма Жике Митровића: партизански вестерн Ешалон доктора М (1955) и први криминалистички филм у српској кинематографији – Последњи колосек (1956), који се због године настанка може уврстити и у класични период филм ноара. У “жанровско поглавље” је уврштен и филм Те ноћи (1958) у режији Јована Живановића, замимљива драма са елементима трилера.
Претпоследње поглавље “Изградња земље и људи” бави се првом афером у српској кинематографији, жестоким нападима на филм Језеро (1950), који су редитеља Радивоја Лолу Ђукића навели да се окрене раду на телевизији и комедијама, а нашло се места и за Радојевићеве осврте на остварења Зеница (1957) коредитеља Милоша Стефановића и Јована Живановића и Погон Б (1958) Војислава Нановића.
Књигу затвара поглавље “Комедије и трагедије младих” и доноси причу о нашем првом покушају снимања комерцијалог филма крцатог ескапизом, музичкој романтичној комедији Сви на море (1952) у режији Саве Поповића. На то се надовезује прича о омнибусу Суботом увече (1957), једном од најпопуларнијих и највољенијих филмова 50-их, у коме је Владимир Погачић пружио знатно комплексније понирање у свет младих, тако уверљиво забележивши урбано врење Београда. Ово поглавље (и књигу) затвара прича о још једном Погачићевом филму, мелодрами Пукотина раја (1959), делу које, по речима Радојевића, “сецира кризу социјалистичког друштва и наговештава бурну деценију која је уследила”. Српски филм: Педесете у жижу поново враћа кључне ауторе овог периода, као што су Војислав Нановић, Јован Живановић, Соја Јовановић, Радош Новаковић, Жика Митровић и Владимир Погачић, припремајући контекст за шездесете и све оно што ће тада уследити на друштвеном и филмском плану. Без жеље да пружи потпуну анализу ове деценије, Радојевић издваја оно што је по његовом мишљењу најважније и најрепрезентативније, по свом нахођењу тематизујући и распоређујући филмове који су сви премијерно приказани од 1. јануара 1950. до 31. децембра 1959. године. Есеје је обогатио бројним занимљвостима и својим оштрим опсервацијама, мада без неке претеране жеље за изрицањем критичарског суда. Иако се ради о “стручној књизи”, пред нама је комуникативно штиво које није намењено само професионалцима и најзагриженијим проучаваоцима филма, већ свима онима који уживају у седмој уметности. Педесете године прошлог века спадају међу најслабије истражен период српског филма, што је неправда коју ова књига настоји да исправи.
Ђорђе Бајић
Извор: Недељник Време
