Срби и Сарајево данас, између хармонике и литургије: Хладне воде са Башчаршије

Све до 1992, све до распада Југославије и почетка рата у Босни и Херцеговини, граду Сарајеву су административно припадале и општина Пале и општина Стари град. И не само да су истом граду административно припадале, него су се унутар тог града који се састојао од десет општина једна на другу наслањале.

Милорад Додик и хармоникаш у згради Предсједништва БиХ (Фото: trebinjelive.com)

Кад је рат почео, између ове двије општине се указала линија фронта. Пале су постале ратна пријестоница Републике Српске, а Стари град са Башчаршијом, Беговом џамијом, Вијећницом, Пиваром, Принциповим мостом, Старом црквом, Фрањевачким самостаном те Сефардском синагогом, симбол, метафора и најпрепознатљивији дио опкољеног Сарајева.

Са завршетком рата, Пале су постале средиште новозамишљеног града најприје прозваног Српским, а затим Источним Сарајевом, града насталог од дјелова предратног Сарајева који су припали Републици Српској и околним романијским општинама. Стари град је пак остао симбол и метафора цијелог Сарајева и његов из туристичке перспективе убједљиво најатрактивнији дио.

Зграда Предсједништва Босне и Херцеговине налази се у општини Центар, а у њој се десио један од два скорашња догађаја која су у фокус пажње јавности вратили однос Срба спрам Сарајева. Мислим на већ ноторни перформанс Милорада Додика, његових сарадника и становитног хармоникаша. Други догађај је појсета патријарха Порфирија главном граду БиХ.

Ову своју провокацију Додик је најавио неколико дана раније кад је позвао новинаре да с њим у Предсједништву запјевају. На питање шта ће пјевати, Додик је кроз смијех рекао: „Нема те више Алија“. Реч је о пјесми коју је певао Хашим Кучук Хоки (1946-2002) као посвету сопственом оцу.

Позицију Хашима Кучука, а и ове пјесме, у имагинаријуму југословенске културе вјероватно је најбоље фиксирао аутор који се у кратком некрологу пјевачу након што је овај погинуо у саобраћајној несрећи између Новог Сада и Београда присетио епизоде из култног домаћег филма: „У филму ‘Специјално васпитање’ Горана Марковића Славко Штимац игра момка који излази ‘на викенд’ из поправног дома са својим пријатељем којег игра Берчек. Једном се затекну у неком новобеоградском стану гдје покушавају да смувају двије дјевојке успјешно имитирајући нормалне, градске момке. Једна од дјевојака пита Штимца шта би волио да му пусти на грамофону, а он је пита има ли ону ствар о Алији севдалији. У том тренутку цијела њихова игра се руши. Пјесма о којој је ријеч, Хокијева ‘Нема те више Алија’, издаје их – они су из једног другог свијета, из круга презрених, одбачених и изгубљених у чијем центру стоји Хашим, и сам од њихове сорте, и пјева њихову тугу.“

Ипак, из увијек будних сарајевских медија, Додикова најава је промптно препозната као подругљива алузија на Алију Изетбеговића, првог предсједника демократски изабраног Предсједништва БиХ, првог предсједника Предсједништва независне БиХ и оца доскорашњег члана Предсједништва БиХ и предсједника Странке демократске акције, Бакира Изетбеговића. На својој приватној телевизији, Сенад Хаџифејзовић је јавно прозвао Бакира Изетбеговића да реагује, ако не због себе, а оно због свог оца.

Иначе, први који је, барем јавно, направио везу између Хокијеве песме и Алије Изетбеговића био је Стипе Месић који је у једном разговору устврдио да ако и не зна поуздано о чему су разговарали Слободан Милошевић и Фрањо Туђман у Карађорђеву, зна сигурно о чему су пјевали, додавши одмах потом: „Нема те више Алија“, отворено указујући како је главна тема састанка два предсједника била подјела Босне и Херцеговине.

По свему судећи, међутим, кад се хармоникаш указао у Додиковом сарајевском кабинету, није се пјевала песма „Нема те више Алија“. Од оних које су потенциране на репертоару биле су „Српкиња је мене мајка родила“, „Пукни зоро“ те „Романија“.

Прва од наведених пјесама могла је лако да погоди у срце и Додиковог колегу из Предсједништва Жељка Комшића у чијим биографијама стоји да му је мајка Даница (дјевојачки Станић) Српкиња из Добоја. Пошто је бошњачки члан Предсједништва Шефик Џаферовић рођен 1957, јасно је да се ни његова мајка у вријеме његовог рођења није могла званично изјашњавати као Муслиманка, али да ли је и њега могла погодити наведена пјесма Индире Радић није познато. Чак и ако није, вјероватно би се могао препознати у сличној песми Неџада Салковића „Босанка ме мајка роди“.

Медији су већ писали о томе да је и Додик очито повјеровао у легенду да је „Пукни зоро“ народна песма из Првог свјетског рата, а не хит који је словеначки кантаутор Мањифико написао за потребе Драгана Бјелогрлића и његовог филма „Монтевидео, Бог те видео“.

Напослијетку, Бешлићева „Романија“ се већ посљедњих неколико година, а нарочито у протеклим мјесецима, наметнула као и можда највећи постјугословенски народњачки хит. Отпјевана аутентичним гласом носталгије за завичајем, у њој се жудња за водом властитог дјетињства изједначује са снагом љубави.

Водени извори обично се, наравно, вежу са планине и руралне предјеле, а ако је у југословенској урбаној култури постојао град о чијој води су се приповиједале легенде, то је најприје било Сарајево. Није случајно да се у некој врсти предратног братимљења Сарајева са Београдом, као „физички“ симбол тог жељеног братства указала баш Себиљ чесма на дну Скадарлије. Стара је прича да ће се онај ко се напије воде на Башчаршији сигурно вратити, па је и ова чесма на неки начин требала да рекреира ту легенду на новом простору.

Као симбол недавне посјете патријарха Српске православне цркве Порфирија Сарајеву није се стога толико успоставио било који литургијски призор, него слика гдје он на башчаршијској чесми пије воду. Имајући у виду да је управо Порфирије, на неки начин, симболички вратио Србе у средиште позорнице јавног и културног живота у Загребу, не треба имати бојазан од тога да се и овај призор дубински симболички ишчита.

Слика Порфирија који пије хладне воде са Башчаршије не значи нужно да ће се он лично вратити, али би било добро да значи да ће се Срби вратити, барем донекле, јер Сарајево без своје српске компоненте није Сарајево, а и српска историја и култура су без Сарајева незамисливе. Добро, неће Срби вјероватно још јако дуго бити у Сарајеву онолико важан фактор колико су били од памтивијека до почетка деведесетих година прошлог вијека, али опет од Сарајева не би смјели да одустају, и због историје и због предака и због силних других ствари. И ту је улога цркве незамјењива. Као што је симболички српски повратак у Мостар био незамислив без владике Григорија, тако би и Порфиријева посјета Сарајеву могла можда бити зачетак неких нових трендова, корисних и важних и за Србе и за Сарајево.

Мухарем Баздуљ

Извор: РТС (ОКО)