Започињући дневник 10. априлом 1994. године када су НАТО снаге бомбардовале српске положаје у Босни код Горажда и даном после када у Југословенском драмском позоришту гледа Харвудовог Гардеробера, Живојин Павловић записује свој осећај немогућности даљег подношења мира од стране великих сила и немилосрдног мењања света. Да би начином како и шта бележи, ухватио и оне јаке, очите и флуидне тренутке промена. На геополитичком плану, у врелом балканском ваздуху, у, али и на књижевној сцени – од појаве све јачих епских одјека у поезији, до сукоба постмодерниста и такозваних традиционалиста. Он сведочи искрено не штедећи ни себе ни друге.
„Свеобухватно и потресно. Свеобухватно зато што је Павловић успео да се некако издигне изнад читаве друштвене ситуације и да је сагледа на свој начин, нимало оптимистичан. Напротив“, наглашава Снежана Лукић Павловић, приређивач књиге. Водећи нас кроз велике догађаје и своју интиму, попут усамљености о којој разговара са Александром Тишмом, метафоре свакодневице – „дошла струја“, „дошла вода“, пејзаже Дивчибара који га смирују и замарање које осећа од подизања на пиједестал његове неустрашивости у време црног талас на филму, Павловић све време комуницира са светском књижевношћу, цитира поједина дела, дајући тим дијалогом својим Дневницима једну другу димензију. „Од лиризма до бруталног цинизма и неког потпуног мрака у који се тоне“, додаје Снежана Лукић Павловић.
И мада је записивање називао „Белешкарење“ и описивао га као егоцентричну илузију, и изражавао сумњу да фиксирани лични поглед на збивања која се писца непосредно не тичу, могу бити од било каквог значаја, Живојин Павловић оставио нам је само њему својствено сведочанство о нама у једном тренутку и књигу која можда најбоље илуструје наслов библиотеке у којој је објављена „Поглед преко свега“.
Извор: РТС
