Светосавски народ српски одувек је знао да школовање није циљ самом себи, него да је оно смислено само ако ученика узводи ка човештву, које је тек у потенцијалу дато и које се мора остварити упорном борбом против зла у себи и свету.
После пада Берлинског зида 1989, почело је рушење суверене државе као такве. Oвај процес води настанку постдемократских технократија, у којима доминира банкократски модел власти. Европска унија није Европа, јер Европа јесте плуралитет култура и језика, архипелаг разлика. Европљани смо, каже италијански милилац Дијего Фузаро, само у оној мери у којој смо Италијани, Шпанци, Французи. Данте је Италијан, али и Европљанин, као што је Декарт Француз и Европљанин, Шекспир Енглез и Европљаин, Гете Немац и Европљанин.
Једини начин одбране је борба против капиталистичке мондијализације чији је израз ЕУ: не подлежући ЕУ притисцима, треба се вратити националној и социјалној држави.
Малигни капитализам и школа
Данашњи капитализам није грађански, какав је био онај чија су оличења Гете, Кант и Хегел. Он разара не само радништво, него и грађанство, насрћући на породицу, државу и школу, јер је стара школа стварала код ученика свест о прошлости и критичко мишљење. Пуштање миграната у земље ЕУ нема за циљ њихову интеграцију, него да све, укључујући и традиционалне Европљане, учини мигрантима. Циљ неолибералног капитализма је производња бескореновића, који, сви до једног, треба да постану „флексибилна радна снага“ што се премешта с места на место, из државе у државу, с континента на континент – где нареди Моћ Капитала.
Због тога, каже Фузаро, данашњи капитализам разара промишљајуће мишљење и намеће калкулативну свест, која је бачена на тржиште. И због тога му сметају школе, из којих треба одстранити грчки и латински, а увести само економију и менаџмент.
Један од начина борбе против младих и образовања које ће их очовечити је и тзв. „gender“ идеологија, прича о „родној равноправности“, по којој је човекова полност пука друштвена конструкција. Циљ је стварање безличног унисекс потрошача, који се може пунити најразличитијим садржајима.
Педагог
Радити са младима је тешко и одговорно. У античкој Грчкој, педагог је био роб који је децу слободних грађана водио у школу и доводио из школе, надзирући њихово понашање и учење. Због тога су му деца правила разне смицалице и пакости, које је он морао да стоички подноси. И данас треба бити педагог – водити децу за руку, и преузимати одговорност за овај свет, све тежи за разумевање; али, да се не лажемо, и све суманутији.
Хана Арент је писала: „Извор ауторитета у васпитању је прихватање одговорности за свет. Ауторитет васпитача и квалификација учитеља две су различите ствари. Ауторитет изискује одређену квалификацију, али квалификација сама, ма како добра, не може зајемчити ауторитет. Учитељ се квалификује својим знањем о свету и способношћу да га преноси другима, али ауторитет он има само у оној мери у којој прихвата одговорност за свет. Васпитач је пред дететом као заступник свих одраслих грађана: показује му прилике у свету и говори – ево, то је наш свет.“
А шта ћемо ми да кажемо нашој деци? Завршите школу и отвориће вам се сви путеви? Будите добри и морални, и постаћете вођи и ауторитети? Можемо ли макар, кад у петак излазимо из учионице, да кажемо: „Видећемо се у понедељак!“ Или морамо да додамо: „Ако буде понедељка“?
На та питања није лако одговорити.
Последња линија одбране Ко хоће да остане у учионици и да стоји испред ђака, мора, више ни икад, бити спреман на етику последње одбране: јер, да парафразирамо мајора Драгутина, образ школе мора остати светао. Без обзира на околности.
Док се светови руше, просветни радници су и даље на првој линији фронта. Гледају да, у доба када се школа гаси у име „онлајн будућности“, кажу деци да бити образован не значи препуштати се мочвари виртуелног. И да књига није ишчезла. И да обзорје није вештачка интелигенција, него исконска премудрост. Јер је мудрост изнад знања као што је знање изнад информације.
Школовање није довољно
Директор једне школе који је преживео нацистички конц-лагер, новим наставницима своје установе давао је следеће упутство:
„Поштовани наставниче! Ја сам један од малобројних који је преживео концентрациони логор. Моје очи су виделе такве ствари које нико не би требало да види: гасне коморе које су конструисали и изградили чувени инжењери; људе које су отровали високоборазовни лекари; дојенчад које су убиле квалификоване медицинске сестре; жене које су спалили дипломци средњих школа и универзитета. Стога ја не верујем у образовање.
Моја је молба: помозите ученицима да постану човечнији. Плод вашег рада не сме бити учени друштвени шљам, висококвалификоване психопате, образовни Ајхмани. Читање, писање, аритметика важни су само ако нашу децу учине човечнијом.“
Светлост и просвета
Светосавски народ српски одувек је знао да школовање није циљ самом себи, него да је оно смислено само ако ученика узводи ка човештву, које је тек у потенцијалу дато и које се мора остварити упорном борбом против зла у себи и свету. Реч „образ“ је старосрпска и значи „лик Божији у човеку“ (зато код Срба важи: „Рука руку мије, образ обадвије“): „образовање“ је остваривање лика Божијег (слобода, љубав, умност) у човеку.
Глагол „питати“ значи хранити: васпитање је на нашем простору вековима било „храњење светињом“. „Просвета“ има исти корен као речи „светлост“ и „светост“: светлост вечности и светост живота (код нас, на почетку наших путева, и једно и друго, био је Свети Сава) јесу најдубље просвећивање човека и његовог света. То не пориче науку; само јој даје крила.
И то је пут којим се мора ићи.
Владимир Димитријевић
Извор: catenamundi.rs