Уз’o деда свог унука,
Метн’о га на крило,
Па уз гусле пева му,
Што је негда било.
Певао му српску славу,
И српске јунаке,
Певао му љуте битке,
Муке свакојаке.
Деди око заблистало,
Па сузу пролива,
И унуку своме рече,
Да гусле целива.
Дете гусле целивало
П’ онда пита живо:
..Је ли, деда, за што сам ја
,,Те гусле целив’о?“
,,Ти не схваташ, српче мало,
,,Ми старији знамо!
,,Кад порастеш, кад размислиш,
,,Каз’ ће ти се само!“
Јован Јовановић Змај
Извор: ,,Нова Зета“, Цетиње, јун 1889.
