Пише: Свештеник Драган Крушић
Овог љета Господњег 2025-ог навршило се 106 година од рођења, а 18 година од упокојења у Господу истакнутог новинара, афористичара, писца – књижевника, тадашњег доајена црногорског новинарства Косте Крушића, дугогодишњег шефа дописништва Вечерњих новости из Подгорице.
Поштујући личност и дјело овог посленика на пољу културе, писане и јавне ријечи било би добро да се подсјетимо на његов дугогодишњи новинарски и књижевни рад.
Коста Крушић је рођен 20.октобра 1919.године у селу Приградини, племену Бањани – Општина Никшић, од оца Перка и мајке Анђе рођене Вујачић. Костин отац Перко био је учесник Балканских ратова и за показану храброст на Бранику Вјере и Отаџбине, добио је Обилића медаљу. Иако је био самоук уз старијег брата Вука научио је да чита не само ћирилицу него и црквено-словенско писмо, па је пјевао у Цркви на богослужењима. Напамет је знао читав „Горски вијенац“ и „Огледало српско“. У надмудривањима на свадбама и другим свечаностима,често је цитирао стихове из „Горског вијенца“. Пјесме из „Огледала српског“ пјевао је уз гусле. Знао је и друге пјесме из Вукове збирке Народних пјесама. Највише је пјевао пјесме о Косовском боју, Милошу Обилићу, Страхињићу Бану, Никцу од Ровина, Женидби Максима Црнојевића и Почетку буна против дахија. Однекуд је научио и римовану пјесму о Косовском боју коју је препјевао Радован Бећировић. Тако да је био за те прилике изузетно обдарен човјек и врстан познавалац народног епа. Мајка Костина Анђа била је честита и узорна домаћица и потицала је од познатог и признатог Граховског братства Вујачић.
Собзиром у каквим околнистима су живјели Коста је за своје родитеље говорио да су некако животарили у малом засеоку Крушкова влака,у подножју планине Јеловица. Ту су постојале мале куће,такозване потлеушице,једна до друге Костиног оца Перка и брата му од стрица Митра. Предио Јеловице у коме су се налазиле ове куће био је кршевит и шумовит. Планина Јеловица, огранак планине Његоша, била је обрасла јеловом и буковом шумом, са климом оштром и суровом, кратким и жарким љетима, а хладним сњегопадним зимама.Костини родитељи су гајили претежно говеда и козе,јер је козе било лакше гајити него овце. У Јеловици се највише патило од безводице и љети и зими. Љети кад је велика суша пресуше ублови и чатрње, а зими се у несволтаним убловима вода заледи и по леденој кори напада снијег. С тога се често у котловима изнад огњишта топио снијег да би се добила вода за кување јела и напајање стоке. Питка вода се доћеривала на кљусадима са удаљених извора и бистијерни.
Уз то се из дубоких јама,снијежница вадио снијег и лед који се љети топи у дрвеним коритима.
Отац Костин Перко је рано преминуо, али уз њега је Коста научио да чита и пише прије поласка у Основну школу на Велимљу. Перку се чинило да је човјеку сељаку било довољно да научи да чита и пише, тако да је сина Косту уписао у Основну школу на Велимљу, када је то сам Коста и затражио. Зато је често Коста говорио да наслов његовог аутобиографског казивања „Бос по трњу“, није никаква симболика већ сушта истинитост, јер је као дијете више ишао бос него у опанцима. Како и сам каже да му је кожа на табанима била толико отврднула, просто се укопитила, да је могао слободно газити по ситноме шљунку. Говорио је кад је било топло и ведро вријеме да је и бос ишао у Основну школу, удаљену од куће преко два киломерта.
Коста се са особитим поштовањем сјећао свога драгог учитеља Стева Јакововог Ераковића као доброг и племенитог човјека. Иначе су Костин отац Перко и Стевов отац били кумови.
Учитељ је давао књиге Кости и свеске за вјежбање. У Велимљу је постојала само четвороразредна Основна школа коју је Коста са одличним успјехом завршио, и Општинска библиотека са скромним фондом књига, коју је често и посјећивао. Учитељ Стеван му је ставио на располагање и богату библиотеку познатих свјетских класика: Толстоја, Достојевскога,Чехова, Тургењева, Гогоља, Балзака, Мопасана и других великана свјетске књижевности.
Након завршене Основне школе на Велимљу,Коста уписује нижу гимназију и новинарску школу на Цетињу. Ванредно је студирао на Филосовском Факултету у Сарајеву-група Општа и национална историја.Читав радни вијек провео је у новинарству од 1949 до 1981.године. Прво је радио као репортер листа “Задружно село“ који је излазио као орган Задружног савеза Црне Горе,а затим у Радио Титоград,као уредник и шеф ДСК-а, а од половине 1966 ,године као шеф дописништва из Титограда и „Вечерњих новости“-Београд. Објављивао је кратке приче у подлиску „Побједе“ и часописима „Сусрети и Одзиви“.Објавио је роман“ Нови човјек“,двије књиге афоризама: “Ни узми ни остави“,“Афоризми и гноме“,“епос „Николијада“, и збирку новела „Уклети златник“, збирку лирске поезије и романе „Обешчашћена“ и „Оптерећена савјест“, Збирку поезије „Снови и несанице“ и прозно аутобиографско дјело „Бос по трњу“.
Током раднога вијека у „Новостима“, Коста је највише пратио судство,како је и сам говорио ништа мање опасан и клизав терен од политике. Притисака је каже било и од адвоката и од актера у судском спору. Тако му је један чувени београдски адвокат у паузи суђења, дошапнуо како ће се њих двојица већ договорити о извјештавању: “Ја сам му рекао да се ни саким не договарам“. Од тог истог адвоката један други новинар је како је говорио Коста, добио „фићу“. Коста је говорио:“ да новинар не смије да попусти да га корумпирају, а тога има“. Сматрао је да је данашњим новинарима много теже, јер се од њих често тражи да објављују лажи. Мада, ни за његова радна вијека, није се знало са које стране очекивати „ударац“.
Политичарима и актерима судских хроника, придруживали су се понекад и колеге.
Једном су тако тражили од Вељка Милатовића да казни новинара Крушића,јер је извјештавајући са отварања маузолеја на Ловћену, није цитирао званично саопштење Секретаријата за информације: “Мене је стид било да сам ишао на Цетиње и платио дневницу да објавим званично саопштење које је дао „Тањуг“, у дословној истој верзији. Милатовића, срећом, Крушићева наводна грешка није тако импресионирала.
Крушић редовно прати све могуће информативне емисије,једино избјегава преносе засједања Скупштине :“Таква некултура,просто се чудим како ти људи због свог ауторитета могу такве ствари да причају,брукајући друге они сами себе брукају“.
То што као активни новинар није дочекао политички плурализам, Коста доживљава као своју привилегију. За новинара у комунизму невоља настаје када сједница пленума ЦК оде непредвиђеним током,а извјештај,наравно, са унапријед припремљеним закључцима ,већ је у централној редакацији. То му се десило само што је прешао у „Вечерње новости“. Говорио је Коста „ да се нашао у „необраоном грожђу“. Звао сам редакцију – што да радим? Кажу:“Нећемо те одма бацити у ватру“.
Причао ми је и Јован Вељков Ераковић,новинар и познати афористичар,за своју генерацију младих новинара ,која се тада тек учила да пише,да је била пословична изрека:“Пођите код Вељка Мићовића да се научите префињеном језику,а самим тим и култури говора,а код новинара Косте Крушића, не само новинарском стилу, већ и понашању са саговорником и истинском уважавању и поштовању истога“.
Коста је имао и своју животну философију која је гласила: “Треба оцијенит свој домет и држати се тога. Ни испод тога, ни изнад“. Кад би га питали како размишља о смрти,Коста би рекао: “О томе уопште не размишљам. Не треба мријет унапријед. Страх је страшнији од смрти,од саме смрти. Ако нам не смета што су милиони година прошли да нас није било,нека прођу и нови милиони без нас.“
Коста је у браку са супругом Вуком добио двије кћери и сина Драгана и сви су факултетски образовани и имају потомство. Драган је успјешни адвокат у Подгорици. Костина супруга Вука живи у Подгорици. Коста се упокојио 2007,године и сахрањен је на гробњу Чепурци у Подгорици.
Извор: РТЦГ
