Пише: Есмир Селимовић
Подјеле у Вехабизму
Вехабијски покрет се дијели на више струја, од којих су неке међусобно јако супротстављене. Од почетка 20. вијека, вехабизам се подијелио на неколико дијелова, а најважнији су:
- Едукативни (научни) вехабизам (1920)
- Џихадијски вехабизам (1979)
- Суруријски вехабизам (1984)
- Џами вехабизам (1990)
Поред ових главних праваца, постоје и друге подјеле као што су медхалијски, албанијски, базијски, усејмински, кувајтски, неџдски и амерички вехабизам. Занимљиво је да се сада више не зна која од њих је “спашена скупина”, јер су почели међусобно оптуживати једни друге за невјерство и новотарство, посебно током рата у Сирији гдје су се сукобљавали.
Едукативни (научни) Вехабизам
Едукативни је онај вехабијски правац који се примарно бави образовним аспектима повезаним са наукама Кур’ана и хадиса.
Стога, учењаци и даије који припадају едукативном вехабијском правцу усмјеравају своје напоре ка одгајању нове генерације вјерски посвећених младих муслимана. Овај метод називају “прочишћавање и одгој”, а Албани га описује као:
„Прочишћавање ислама од онога што му не припада, као што су ширк, празновјерје, магија, митови, новотарије, погрешна тумачења Кур’ана и измишљени хадиси, те придржавање узвишене шеријатске етике попут искрености, поштења, испуњења обећања, доброчинства, одржавања родбинских веза, добросусједских односа и шеријатских адаба.“
Међу најважнијим едукативним вехабијским групама које су покушале примијенити овај метод су група шејха Мукбила ел-Веда’ија у Јемену и група Енсарус-Сунетил-Мухамедије у Египту.
Према неким стручњацима, постоје два основна извора савременог едукативног вехабизма:
Први је Насирудин ел-Албани, познат по поучавању хадиске науке, док други извор чине саудијски учењаци попут шејха Абдулазиза бин База и шејха Ибн Усејмина, познатих по својим говорима о питањима вјеровања, тевхида и основа. Од ова два извора црпе сви савремени едукативни вехабијски шејхови у разним арапским државама.
Примјерице, шејх Ебу Исхак ел-Хувејни, један од најважнијих и најпознатијих симбола вехабизма у Египту, учио је знаност хадиса од шејха Албанија.
Шејхови вехабијске да’ве у Александрији, попут Јасира Бурхамија, Мухамеда Исмаила ел-Мукадима и других, били су јако под утјецајем саудијских шејхова.
Едукативни вехабизам сматра се једним од најраспрострањенијих облика вехабизма у исламском свијету опћенито, а посебно у арапским земљама.
Његов традиционални метод карактеризира удаљавање од политике и посвећивање образовним и даветским методама, што му је омогућило ширење без сукоба с државом.
Међутим, дошло је до одступања од тог традиционалног смјера након Арапског прољећа, када су неке едукативне вехабијске групе почеле примјењивати политички метод, судјелујући у парламентарним и предсједничким изборима те формирајући политичке странке.
Један од најважнијих примјера је вехабијска да’ва у Александрији у Египту, из које је произашла странка Нур, која је имала значајно присуство на политичкој сцени Египта након револуције 25. јануара 2011. године.
Иначе подржава предсједника Сисија.
Џихадијски Вехабизам
Џихадијски вехабизам сматра концепт владања у складу са шеријатом једним од најважнијих, централних концепата који обликују мисао џихадијскогмвехабизма.
Тај концепт подразумијева да само Алах има право да влада, а ова врста вехабизма се ослања на бројне ајете из Кур’ана који се односе на овај концепт; међу тим ајетима је и: “Суд припада једино Алаху”, по чијем цитирању су познате и прве хариџије.
Концепт хакимије или Алахове власти на земљи, јасно се појављује у дјелима многих савремених теоретичара џихадијског вехабизма, а можда први и најважнији међу њима је Сејид Кутб, који је проширио објашњење овог концепта у својој књизи “У сјенци Кур’ана”.
У њој је написао: “Исламски поглед потврђује да се треба клањати и обожавати само Алаху. Из овог погледа проистиче хакимија (концепт власти) која припада искључиво Алаху.”
Са хакимијом – Алаховом власти, је повезан још један концепт који је једнако важан у колективној свијести савременог џихадијског вехабизма, а то је концепт џахилијета, по којем муслиманска друштва живе џахилијетским, предисламским животом незнања и политеизма или многобоштва.
Према мишљењима теоретичара џихадијског вехабизма, међу којима је и Мухамад Абдус-Салам Фараџ у својој књизи “Џихад: Заборављена обавеза”, муслиманско друштво мора у потпуности слиједити Алахове законе, прихватити исламски шеријат и примјењивати га без изузетка.
Ако владари то одбију, треба се борити против њих јер су отпали од ислама и одрасли на колонијалистичким вриједностима. Они од ислама носе само имена, чак и ако клањају и посте те тврде да су муслимани.
По том концепту, Алахову власт треба наметнути свим средствима муслиманским џахилијетским друштвима.
Једна од најважнијих вехабијских група која је прихватила џихадијски вехабизам је “Муслиманска заједница” у Египту, чији су чланови извели бројне атентате током осамдесетих и деведесетих година прошлог стољећа, прије него што су вође заједнице објавиле повлачење из противљења држави и позвале своје сљедбенике да напусте оружје и пређу на мирни политички рад 1995. године.
Такођер, организација ел-Каида, сматра се једном од најважнијих манифестација савременог џихадијског вехабизма. Ова организација извела је бројне војне операције унутар арапских земаља и изван њих.
Такођер, Исламска држава у Ираку и Шаму сматра се најновијом верзијом џихадијског вехабизма.
Све ове организације дијеле исте врховне циљеве “хакимија и борба против државе која не примјењује исламски шеријат”, али међу њима постоје бројне контрадикције, разлике у идејама и сукоби.
Суруријски Вехабизам
Суруријски вехабизам се сматра идеалним примјером еволуције и међусобних односа унутар исламских секти.
Такођер, представља прави одраз утјецаја муслиманских секти једних на друге.
Суруријски вехабизам је настао између два правца: један који се бави активизмом, представљен кроз политичку скупину Муслиманска браћа која даје предност политичком дјеловању и ставља политику испред вјерске мисије; и други правац, едукативна вехабијска школа која се ослања на вјерске доктрине и вјерује у важност стављања шеријата испред било какве користи, те обично не излази из послушности према владару.
Овај едукативни вехабијски правац ријетко се бави питањима политике.
Између ова два праваца појавио се суруријски вехабизам који комбинује активистички приступ Муслиманске браће, посебно њиховог Кутбистичког правца чији је главни идеолог и ментор био Сејид Кутб, с конзервативном вехабијском школом која слиједи методе Ибн Тејмије и Мухамеда бин Абдул-Вахаба.
Суруријски вехабизам је такођер одиграо значајну улогу у такозваним арапским прољећима, посебно у подршци сиријској револуцији, гдје се велики број његових сљедбеника прикључио оружаним групама.
Неколико истакнутих личности из суруријског вехабизма, укључујући Салмана ел-Удета, потписало је завршни документ под лажним називом “Став исламских учењака уммета према сиријском питању”.
Тај документ су потписали само вехабијски предводници, њих ни мање ни више него 47, којих иначе у свијету има 2% од цјелокупне улеме уммета.
Многи млади из исламског покрета су одговорили на овај позив у смрт, формирајући већину оружаних група које се боре у Сирији и Ираку обично против муслимана.
Данас суруријски вехабизам контролише велики број исламских центара, удружења и телевизијских канала у многим муслиманским земљама па и у нашој што ћемо на крају и сами примијетити.
Џами Вехабизам
Супротно од џихадијског вехабизма, постоји Џами вехабизам. Ако први сматрају да треба прогласити невјерником неправедног муслиманског владара и нужно се против њега борити мачем и оружјем, други сматрају да је неопходно покорити му се и стрпљиво подносити његове неправедне одлуке.
Овај правац се приписује шејху Мухамеду Еману ел-Џамију, а понекад је познат и као “медхалијски вехабизам” по шејху Ребију ибн Хадију ел-Медхалију, једном од најистакнутијих ученика шејха ел-Џамија.
„Оксфордска историја ислама“ – Kњига која разбија многе предрасуде
Овај правац се први пут појавио у Саудијској Арабији, а с инвазијом снага Садама Хусеина на Кувајт 1990. године, саудијске власти су позвале америчке снаге да се супротставе ирачкој војсци која је могла напредовати према саудијском територију.
Тај потез је изазвао бијес многих шејхова и вјерника унутар и изван Саудијске Арабије, јер су га сматрали кршењем вјерских текстова који забрањују улазак невјерника на Арапски полуоток.
У тим околностима, шејх ел-Џами, његови ученици и сљедбеници су подигли свој глас против противника те их оптужили за непослушност властима и одступање од легитимног владара којему се мора покоравати.
Иако се џами или медхалијски вехабијски правац није појавио као независни и препознатљив правац све до релативно недавно, овај правац се темељи на великој количини исламске литературе која оправдава владавину неправедног владара и искључује заједницу и народ из политичког избора власти која њима управља.
Ел-Медхали се, примјерице, противи партији “Муслиманска браћа” и отворено позива у својој фетви да се власт и народ бори против њих.
Дана 10. јула 2016. године, написао је на својој wеб страници да су “Муслиманска браћа најопаснија секта за ислам откако је њихов покрет настао. Они су једна од најлажљивијих секти, након шиија, заговарају јединство религија, јединство постојања и секуларизам.”
Идеје џами медхализма су се прошириле у многим арапским земљама. У Египту, примјерице, бројни шејхови су били под утјецајем ових идеја и принципа, а главни представник је Мухамед Саид Раслан. Успјели су створити широку базу сљедбеника.
Ова врста вехабија је одиграла важну улогу након Арапског прољећа, јер су имали значајну улогу у неуспјеху тих револуција пропагирајући принцип удаљавања од политике, препуштања државе политичарима и властима, забрањивање судјеловања у демократском изборном процесу те наглашавање нелегитимности опозиције и просвједа против владара.
Опћенито се сматра да њима директно управљају тајне службе владајућих режима у арапском свијету.
Извор: hfzselimovic.ba
