Пише: Синиша Вуковић
Пошто је већ имао и обилато фељтонске грађе настале као плод његове знатижеље кад су посриједи били обичајности из свакидашњице, Игор Мандић је, мимо стручне литерарне, обрадио и социолошку димензију кримића. Зашто се, побогу, таква литература чита, и, што је то у том типу текстуалности да мами велику пажњу ширег слоја пучанства!? Мјешавином чудноватих и чудесних преференција држава каткад, као артист у атељеу за сликарским штафелајем, бојом мрчи и рише судбине својих највећих умјетника и духовних значајева опћенито. Духовни значајеви, наравно, не вуку нужно религијске и вјерничке конотације за собом, па ни у овом контексту; а, поготово је то, јасна ствар, очигледно кад се доведе до у симбиозу с осебујним интелектуалним дивом Игором Мандићем. Ма баш, подвукао би екскламативно, јамачно, сâм Игор…
Нека врста утамничења у пржун зван шунд-редакција „Романи и стрипови“, за хрватску и опћештокавску културу резултирало је с барем двије круцијалне Игорове књиге. Јербо, да није по казни био гурнут у онај онамо неки запећак моћног и велебног СОУР-а Вјесник – до чега је дошло 1978. године – не бисмо ми данас имали ни либар „Принципи кримића“ (1985.) ни „Пријапов проблем“ (1999.).
А у тај корнер врли је самозвани дивергент био стјеран пошто су партијска камарила и климоглаве кабадахије насрнуле на њ с оптужбом да је националист, па се, додуше неочекивано, конкретни ступидни неспоразум догодио као реакција на Игорову критику књиге „Сви смо одговорни?“ Петра Шегедина, објављеној у његовој књизи „101 кратка критика“ (1977.). (Зачудо, кад се текст појавио у новинама у листопаду 1971. године, прошао је испод радара!?)
Егзистенцијално ограничен, али не и угрожен – није добио отказ! – Игор је и у датим околностима из себе извукао највише. Па је у ограничењу допуштених му тема за писање посветио се феноменологији кримића који је постао врло популаран, као и ерото-порнографији која је као врло живахни табу вазда драшкала интерес најшире публике.
Још прије тога, угаснућем Вјесника у сриједу нестала је и његова врло утјецајна колумна „Нотес“. Дивним неразумијевањем анализе Шегединове књиге, партијски могућници ускратили су му и статус новинскога коментатора. Па је тако, ето, доспио и у одјел за у два смисла петпарачку редакцију: ем је примао плаћу у висини оне коју су имали шофери у фирми (што се сваки мјесец зорно вјешало на огласну плочу твртке), ем се доиста бавио текстуалном макулатуром, најчешће кичерајем и бофлом, из чега је имао задатак просијати оно нешто с иоле умјетничког потенцијала. (За употпунити кућни буџет зарађивао је хонораре около објављујући по новинама и ревијама у републикама од Македоније до Словеније.)
Спаситељском се Игору показала списатељска актива из најранијих професионалних дана, кад је у Вјеснику средином 1960-их година радио као преводитељ вијести из свијета. Ту је стекао солидно полиглотство с којим се већ био окористио мало прије тога, за одслужења војног рока на ВМА у Београду, кад је фасовао привилегирани статус међу рочницима повлаштен од командирâ и официрâ због познавања страних језика. И сâм се Игор касније спрдао с том милитарском наивношћу и лаковјерношћу, препричавајући у виду фора и фазона те анегдоте из војске као говорнику пустих страних језика, тврдећи: „Ма ко ће ме провјеравати, кад они ионако од мене знају мање!?“
Међутим, Игор је заиста одлично свладао неколико језика, будући му је талијански био матерински (мајка Ада Широла је из Истре), француски је студирао, а енглески је ионако као нововјека планетарна „lingua franca“ преплавила друштво и превладала у комуникацији, док је њемачки придодао знатно касније, одржавши чак и говор на вјенчању своје кћерке Аде Мандић (од тада и с доданим мужевим презименом Беиер, рођеним Нијемцем) на германском говорном подручју.
А пракса коју је стекао традуктолошким бављењем при првом ангажману у тада највећој новинској кући у земљи – као и редовитим читањем стране литературе – итекако му је користила за вријеме „прекоманде“ у шунд-редакцију, гдје је ишчитавао тоне и тоне рукописа кримића на свим тим језицима, тер селектирајући оне боље и предлажући их за пријевод, објављивање и дистрибуцију на киосцима у едицији „Траг“.
При обради ове тематике, тривијалнога жанра јефтинога криминалистичког романа, Мандић се нашао у ситуацији у којој је већ био неколико година раније. Тада је, радећи на монографији „Арсен“ (1983.), наишао на проблем недостатка податне теоријске литературе која би му омогућила, и олакшала, релевантну анализу и егзегезу забавне музике положене на популарним и превладавајућим шансонијерским лакоглазбеним постаментима.
Па је онда, мимо свих стручних енциклопедијско-лексиконских приручника и иних вадемекума, био присиљен створити свој оригинални, дотад непостојећи теоријски модел херменеутике у та доба заживјеле врло помодарске глазбе. Распамећен од немоћности, властитом је домишљатошћу органски мотивиран изнашао иновацијске метре и аксиоме након чега је – и њему и другима – даље било унеколико олакшано приступати тумачењу овога соја писане књижевности.
То искуство водило га је у исписивање серије текстова који ће се прометнути до у сасвим теоријску књигу о криминалистичком роману – „Принципи кримића“. Пошто је већ имао и обилато фељтонске грађе настале као плод његове знатижеље кад су посриједи били обичајности из свакидашњице, Игор је, мимо стручне литерарне, обрадио и социолошку димензију кримића. Зашто се, побогу, таква литература чита, и, што је то у том типу текстуалности да мами велику пажњу ширег слоја пучанства!? Тривијалност и клишеји нашли су у Мандићу доброга експликатора, али је и сâм регистар струке наишао на поузданог оператера за вивисекцију реченог жанра. Будући да је елемент злочина conditio sine quaнон криминалистичког романа, Игор му је приступио са свих страна и из свих могућих аспеката. Бавио се протагонистима, посебно обрађујући довођење у радњу мушкараца или интелектуалаца, односно жена или културњакиња, па онда још и сама занимања, попут одвјетника или лијечника, који такођер могу бити врло добар „штоф“ при детекцији злочина или судјеловања у њему.
И развојна линија бит ће обрађена: без обзира на то је ли деликт почињен на почетку приче, па слиједи детективска потрага, или је у зачетку фабуле истрага која води до разрјешења на крају. Уцјене, отмице, шпијунаже, политичка подметања… све су то стратуми којима се минуциозно бави Игор у својој анализи.
Наравно, придодан је и повијесни ток писања криминалистичких романа, који се некако замећу у дјелима што их је сигнирао Едгар Алан По, примјерице у новели „Убојства у Руе Моргуе“ (1841.). А већ десет година касније имат ћемо и у нас пандан који се сматра првим домаћим кримићем, кад је Марко Радојчић објавио „Убојство у Бермондсеyју“ (1851.). Утјецајност самог жанра разгласит ће и Агата Кристи серијом својих хиперпопуларних оствараја, док ће на нашем језику то учинити Марија Јурић Загорка.
Но, право говорећи, сјеме кримића лежи већ у Библији, кад је Кајин убио својега брата Абела, а читав низ старозавјетних хорор-прича потврђује Свето писмо као ризницу убојстава и масакра, освете и бруталних одмазди. Нису ли и старогрчки драматичари Есхил, Еурипид и Софокло главнину својих трагедија темељили управо на елементима из којих ће се касније артикулирати криминалистичка потка као синопсис за овај вид литерарног дјела, а који ће се разним премошћивањима до нас добацити и посредством либрета за опере или сценарија за филмове…
Између каранфила и криминала: Актуалност Шијановог „Давитеља“
И док је Игор при својој радној облигацији прекомјерно био гранатиран десетинама рукописа што их је ваљало рецензирати и издвојити у релативно кратком временском одсјечку – прекардашивши норму читања и често се затрпавши у неминовном засићењу – он је „у самообрани“ био присиљен и на тупљење оштрице критерија. Буже на филтеру у лијевку пропуштања биле је препуштене понешто мање оштрим шилима. Ама, занатски већ изоштрено око Игорово није било оћорављено ужим кадром селективног ока на мрежи пропусности диктираној тржишним увјетима комерцијалности.
То је видљиво присутношћу двама плановâ у којима се Игор бавио жанром криминалистичког романа. Један је овај редакцијски, гдје је био принуђен фокус смјерања управити на меркантилни интерес послодавца (из којега је онда произашао и онај теоријски образац захваћања теме), док је други књижевно-критички, из којега су прочедиле све оне рецензентске оцјене разасуте по периодици у реално вријеме објаве књига (а које је аутор сабрао у либрима „Романи кризе“ и „Књижевно (ст)ратиште“).
И, док се још био бавио, назовимо је тако, сериозном суставном критиком класичне књижевности у нас, Игор је већ у својим почетцима био набо и натукнуо неке мирисе овога специфичног литерарног жанра. У својој по свему данас култној иницијалној књизи књижевних критика, „Уз длаку“ (1970.), пишући о роману „Тмора“ Бранка Белана Игор је био назначио елементе криминалистичког спектра у прозној нарацији. А да то није испало случајно, за потврду нам стиже нова критика настала на Беланову књигу „Тко ће покуцати на моја врата?“ (1974.), која је након страница Вјесника била репринтирана у споменутој Мандићевој књизи „101 кратка критика“.
Наслов рецензије „Кримић у психолошкој маглици“ већ довољно сугерира врелиште и интонацију самога осврта. Па ево и дијела атмосфере: „сувремено помјерање укуса, односно све озбиљније признавање кримића као специфичнога, али несумњиво литерарног рода, умногоме придоноси ширењу угледа њихових аутора и у круговима елитније публике. Али, то је ствар за посебну расправу.“ Како се чини, била је то прва права и конкретна критичка опсервација Игорова на текст с криминалистичком супстанцом у себи. Више од пола десетљећа прије но што ће се упустити у студиозну – „посебну расправу“.
Има неке козмичке занимљивости у факту да је и задњи текст који је Игор написао и објавио свега дан прије смрти (12. ожујка 2022. у својој редовитој рубрици „Зуб критике“ у суботњем Јутарњем листу), био рецензија једног, у неку руку, криминалистичког романа. Књига је „У касно љето“ Магдалене Блажевић у издању запрешићке Фрактуре, гдје је мртвац тобоже протагонист, а сама прича „универзална химна против ратовања и убојстава“.
Либар је посвећен једном ратном злочину у Босни за који судски процес никад није био покренут. А још већег уплива свемирских сила у најпосљеднији Игоров текст има и задња ријеч коју је откуцао на својој писаћој машини – „пиво“. Не једном казао је како је пиво његово „погонско гориво“, па је и посљедња Игорова реченица симболички свршетак једне величанствене каријере: „Ма дајте, нема љутње, јер зао и добар полицајац заједно иду на пиво.“
Извор: Портал Новости
