Пише: Синиша Вуковић
Мијене човјекове што настају тијеком одрастања и сазријевања, кад чељаде сáмо себе другачијим види у истој ситуацији, али различитом времену, најбоље је описати стиховима Ивана Голуба, велечаснога пјесника и лирика чији је поглед био преширок за једнога клерика: “Ја никад не молим исти Оченаш, никад нисам посве исти”. И доиста, читатељ кад се враћа истој књизи – било да то понављање након више година или опетовано вишекратно читање и читање и читање прострто сад већ и низ неколико десетљећа – више није онај исти штилац који је у тобоже истим рукама држао исту књигу и клизао њоме истим очима. Роман “Киклоп” Ранка Маринковића идеалан је примјер који појединца може увјерити како га сасвим друга особа чита кад исто чељаде с временским одмаком прими у руке тај миракул од либра.
Сад је сјајна прилика за извршити експеримент те врсте, кад се навршава 60. обљетница да је “Киклоп” доживио свој првотисак у Београду 1965. године. Читали смо га мање-више сви, што зарад лектирске облигације, што због властитог читалачког афинитета, па није згорега провјетрити сјећање и провјерити што је од њега остало, те како као искуснији људи реагирамо на небројене запитаности што чуче у овој слојевитој и растреситој, али свеједно величанствено дивној књизи. Изван сваке сумње је да ћемо се осјећати попут диригента који се након четири-пет година враћа старој, већ настудираној и издиригираној партитури па на многим мјестима наилази на неко откриће које је у претходном читању или анализи просуло се кроз прсте, као у клепсидри. А “Киклоп” је са свим оним седиментима распамећене ерудиције с којом га је Маринковић и страсно и надахнуто писао, баш попут археолошког налазишта пребогат тезаурус што у себи чува један по један сасвим палимпсестни артефакт који је у бившем читању лако било превидјети и пречути, или чак запазити, па у силној засићености свих тих прекрасности касније на неке и заборавити.
Да, “Киклоп” свакако спада међу оне наслове којима се ваља вишекратно враћати у животу: из чисте себичности и охолости зарад читатељскога гулозунства и гушта! Као у мало којој књизи овдје штилац, или штилкиња, не треба уопће бити оптерећена ни радњом ни фабулом, нити је међу корицама овога либра потребно тражити линеарну причу или наративну нит која ће, попут оне Аријаднине, литерарног конзумента провести и успјешно извести из лабиринта у којем је стијештено мноштво и ликова и њихових твораца што их познајемо – или их овдје упознајемо – равно из опће културе и свеопће хисторије књижевности, глазбе, ликовности и повијести свију умјетности опћенито. “Киклоп” је живописни и ваздаживи калеидоскоп у којему се ситуације измјењују стреловитом брзином, као да је посриједи какав симфонијски ставак из партитурâ бечких класика у темпу vivacissimo или prestissimo, а не библијски претио и пребогат роман накрцат густом симболиком и распиштољеном метафориком.
У вријеме кад ради на “Киклопу” Ранко Маринковић свеучилишни је професор у Загребу с богатим списатељским искуством, одличном рецепцијом у јавности и панегиричким испраћајима у периодици свега што напише. Реализиран је и као писац казалишних комада, али и као критичар што у новинама арбитрира о туђим радовима. С обје стране, дакле, онога фамознога “четвртог зида” у театру: између креативаца и публике… Био је још младић кад је на позорници загребачкога ХНК-а 1939. године изведена његова драма “Албатрос”, а тај је исти младић по журналима, часописима и ревијама сијао запажене театролошке критике о Молијeру и Голдонију, Схакеспеареу и Пиранделу, Достојевском и Горком, Нушићу и Фелдману, да буду споменути само неки његови фаворити. Зажарени успјех није се право ни био почео распламсавати кад је, доласком Другога свјетског рата, у Сплиту ухићен и интерниран у калабрешки логор Ферамонте, откуда након пада Италије (1943.) одлази у Бари, а одатле с бројним Далматинцима даље креће у збјег у египатски Ел Шат на Синају.
Чим је утихнуло оружје, Маринковић је 1946. године именован за директора Драме загребачкога ХНК-а и паралелно ради у Накладном заводу Хрватске, еда би од 1951. више од три десетљећа до умировљења био каријерни профешур на Академији за казалишну умјетност. Мир и сигурност дјеловања ex cathedra остављају му доста простора за књижевни рад, па ће баш тијеком 50-их година лањскога вијека написати нека од највећих својих прозних дјела, с нагласком на приповијетке окруњене козмички неодољивим текстом “Руке” (у књизи 1953.), који текст код читатеља изазива онај стадиј емотивне обамрлости и интелектуалне омамљености, до мјере у којој тај читатељ или читатељица право нису нити свјесни протјече им пред очима бравурозно елаборирани есеј или виртуозно састављено литерарно дјело.
Када се појавио 1965. године, “Киклоп” је изазвао истинску сензацију. Успјех је био енорман, и умјетнички и тржишни, па је издавач Просвета већ наредне године одвртио тер распачао и друго издање књиге.
А љета Господњега 1955. из Маринковићеве артизанске реторте у књижевном лабораторију излази и драма “Глорија”, која тренутачно мијења поимање домаћега драмског стваралаштва тога доба. Писац се у том “миракулу у шест слика” поиграо ауторитетом и интактношћу Цркве на темељу једне пучке нефикционалне приче илитига facende, настале у сеоцету Рукавац са својега родног отока Виса, кад је, припремајући се за светковину Велике Госпе, мјесни сакристант и ремета нехајно срушио и тако разбио велики Богородичин садрени кип. Стварна свећеникова домишљатост, да у немогућности правовременог набавка нове гипсане статуе Мајке Божје до благданске литургије у жупи изложену Госпу глуми замаскирана локална жива дјевојка, резултирао је фијаском: јер је у кобном тренутку, кад се цура сагнула по рубац који јој је испао, нехотице зграбила и дио своје весте који је такођер не знајући подигла, па је мноштво у цркви након што су подигнули главу након клањања при чину претворбе открило превару коју су режирали поп и најближи му сурадник из његове еклезијанске подворбе.
Остало знамо, Маринковић је од те стварне присподобе из народа створио чудесно драмско ремекдјело, довукавши га до посве алегоријских протега и успоставивши њиме дивне координате и данданас актуалне социјалне збиље: ос апсциса је утјецај Цркве на корјените тенденције у друштву, док је ос ордината зрцало циркуса које одражава хиперреалистичку слику свега онога што се одвија око нас. Каотичност католичанства ескалират ће пред најездом распамећене хипокризије, а медиј циркуса показат ће се идеалним уточиштем за збрињавање тако насталог лакрдијаштва и вјерничке гротеске.
И ево, “Глорија” је децениј старија од “Киклопа”, њој је чак 70. рођендан: настала је на лимесу хрватске књижевности 20. стољећа, у години кад умире Тин Ујевић и кад Весна Парун тиска књигу епохе – “Црна маслина”.
А “Киклоп” кад се појавио, споменутога 1965. годишта, изазвао је истинску сензацију. Објелодањен је у Београду гдје је у часопису Књижевност равно десет година раније била тискана и “Глорија”. Успјех је био енорман, и умјетнички и тржишни, па је издавач Просвета већ наредне године одвртио тер распачао и друго издање књиге. Техничку изведбу књиге обавило је Штампарско предузеће Будућност из Новог Сада, с финим омотом Миодрага М. Вујачића.
Било је то вријеме кад су цвали соцреалистички романи у још увијек титрајућем сентименталном осјећају након побједе у НОБ-у, у којем су судјеловали и бројни књижевници. Но, било је и гласова који су настојали слиједити еуропске литерарне тенденције с којима су били упознати, попут Петра Шегедина, који је на самом ушћу рата објавио два већ написана романа “Дјеца Божја” и “Осамљеници”, а домало потом придружили су му се и Мирко Божић с “Курланима” (1952.), портретирањем навада из Сињске крајине, те Владан Десница с готово психолошким каполавором “Прољећа Ивана Галеба” (1957.). Не заборавимо да Крлежа од 1962. године у Форуму започиње с парцијалним објављивањем својег, показат ће се, bildungsromana “Заставе”, а тек што је одзвонио Маринковићев “Киклоп”, Слободан Новак удара печат на свјетскост хрватске прозе класичним до данас мегадјелом – “Мириси, злато и тамјан” (1968.).
У таквој констелацији генијалних дјела насталих готово у синоптичкој симултаности збијеној на центру стољећа, Маринковићево се чудо од књиге доимље најразведенијим: од сјајних хуморних тирада, преко мокре еротичности до свеприсутне персифлаже и ироније којом врсни мештар не поштеђује никога, ни мушко ни женско, а навластито војнике и војску. Циклонални вртлог идеја и мисли, цинични приступ свему посвећеноме, саркастични благослов свакој профаности и антрополошки парадокс човјековог повратка у Зоополис, у Еденски врт Адама, Еве и оне змије, чине “Киклоп” пошкропљеним свјетовним Светим писмом.
Извор: Портал Новости
