„Кад смо ми имали културу, Срби су имали гусле и ракију” — вели, Марио Јареб, потпредсједник Матице хрватске, а одушевљено преноси ЦДМ (иначе, и једни и други бурно протестовали кад је пјевање уз гусле, као дио нематеријалног културног насљеђа Србије и Срба, уписано на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства).
Но да кренемо једним ликовним примјером: кад је тадашњем британском министру спољних послова, а доцнијем премијеру Уједињеног Краљевства, Ентонију Идну, приликом посјете Матици српској, показан први број њеног Летописа, овај је са невјерицом загледао годину — 1824! Како је то могуће? Ако је тај часопис за културу покренут тад, и још увијек излази, онда је то, колико он зна, најстарији континуирани књижевни часопис у Европи. Поређења ради, институција коју Марио Јареб представља, најстарија хрватска културна установа, под тим именом, дјелује тек неких пола вијека касније.
Оно што је, можда, извикан аргумент опет ваља поменути: српску народну баладу, Хасанагиницу, која се изводи уз гусле, 1775. на њемачки језик преводио је Гете, деценију, дакле, прије Вуковог рођења, и скоро 50 година прије него што ће Вука упознати у Каселу, а овај, у Вајмару, браћу Грим, такође одушевљене српском епском традицијом због које су учили српски језик, а старији брат, Јакоб, отац њемачке филологије, за српску епску поезију писао да је достојна дивљења — поезију која се изводила, уз подсмијех редакције ЦДМа, уз гусле. Пјесму „Марко Краљевић и Љутица Богдан” Вук је чуо у Срему 1815. године од неписменог хајдука, Тешана Подруговића, да би је неких педесет година касније на њемачки језик превео један други колос германске културе и европске мисли — Фридрих Ниче. У наредном вијеку, један од највећих интелектуалаца своје епохе, Умберто Еко, записује да је епском традицијом хроми Вук теглио свој народ у Европу, и да су то срећом препознали Гете и браћа Грим, доживјели је као највишу вриједност европске културе и поздравили — добродошла, српска митологијо!
Зашто се о овим епизодама у нашем народу не говори чешће, а за ову са Робертом Ентонијем Идном, уопште, јако слабо зна? Зато што нам, за разлику од Хрвата и ових са одушевљеног ЦДМа, верификација од вани није потребна. А они за њом жуде. Властитих вриједности смо свјесни, а посебно значаја богате ризнице српске баштине која је разнолика и заиста се креће од блата устаничке Србије које је, видимо, својом снагом и величином знало да задиви европске врхунце, па до сјаја и раскоши дубровачке ренесансе коју је шјор Јареб превидио — Иво Гундулић, Марин Држић и остали дубровачки књижевници су били Срби и припадају српској књижевности и култури. Само ми нисмо селективни и једнако поштујемо старе катедре Сремских Карловца, мистични сјај Пећаршије, чађави чардак у Горњој Добрињи, задимљене механе у Врању што су нам дале Бору Станковића, сиромашне Стричиће што су породиле Кочића, камена гувна и цетињске келије у којима је, замишљен, самовао Његош. Можда је и од блата и од сјаја, али макар је садржај који, за разлику од других, не морамо да измишљамо.
Пише: Стефан Синановић
Извор: Фејсбук
