Петар Перуновић Перун рођен је 1880. године у селу Дреновштица у црногорском племену Пјешивци. Остао је упамћен као један од највећих српских гуслара, али и више од тога. Скоро би се могло тврдити да није био од овог свијета; његов витешки кодекс прије наликује епским јунацима него стварним људима; његов глас и гуслање нудили су нешто од орфејског зова.
Петар Перуновић био је официр српске војске, учесник чак четири рата, учитељ, први српски гуслар са музичким образовањем (Мокрањчева музичка школа), епски пјесник, први човјек са ових простора који је снимио грамофонску плочу.
Четири је пута рањаван, носилац осам највећих одликовања, прошао је албанску голготу, на слави гвозденог пука, на Крфу, толико кријепи једва живе ратнике да му већ на бини додјељују орден Св. Саве. Његове гусле наводиле су на сузе Николу Теслу, до егзалтације доводиле Михаила Пупина, захваљујући коме наступа на Колумбија универзитету, потом и на Сорбони. Најзад, њему су се поклонили и београдски и цетињски двор, а поштовање му указивали и амерички предсједник Вилсон и славни доктор Арчибалд Рајс.
Па ипак, поријекло његове инвенције и креације треба тражити у родној му кући, у Дреновштици. Посебно је важна улога његове мајке, која га је увела у јуначку поезију. А и сама је била необична жена, вјешта с оружјем, пуцала је на дан његовог рођења. Од ње је научио и пјесму „Бог ником дужан не остајеˮ, а ту је пјесму највише волио и памтио до краја живота, до дана када се утопио „матор, оронуо, сасвим глув, једва свестан живота, сунца, ветра, и небесаˮ, како каже Станислав Винавер, његов школски друг. Истовремено, овај српски пјесник и каплар српске војске с разлогом Перуна пореди са старозавјетним пророцима. Наиме, зна се и то, да је напамет знао, још као дјечак, „Псалме Давидовеˮ, као и Његошево „Огледало српскоˮ. Снагом своје харизме, заједно са Михаилом Пупином, више је утицао на исход Великог рата него многи војсковођа.
Једном приликом, док је гуслао међу ратним друговима, у њиховој близини експлодирала је граната, која је разнијела главу од гусала, али гусле су сачувале Перунову главу, што неодољиво подсјећа на сцене чудесних коња који су својим главама штитиле јунаке из епске поезије. Стога не чуди што је у својим епским заносима Перун водио и чудне, готово, метафизичке разговоре са својим гуслама.
Загудите као са Косова,
Брегалнице, Цера и Гучева,
кад сте и ви допануле рана,
од душмана сред бојног мегдана.
Перуна је сребрном медаљом одликовао краљ Никола, богато га новцем наградио. Димитрије Ненадовић, и сам опчињен Перуном, поклања му гусле краља Николе, од којих се Перуновић никада није одвајао. Перун је пјевао о краљу Николи.
