Пише: Синан Гуџевић
На двадесетак метара од куће у Грабу, у којој ово пишем, у дјетињству је била кућа нашег рођака Амира Гуџевића. Амирова жена је била Бехџида, рођена Фијуљанин, и њу су сва њена дјеца звала тета. Е дугоузлазно за номинатив, дугосилазно за вокатив. Они пак којима је Бехџида била тетка, звали су је Бехџида. Бехџида је имала четири кћери и два сина. Синови су били близанци, Махит и Захит. Све осморо из те куће било је више сиротиња но што није. Сјећам се кад су, већ момци, Захит и Махит вукли дрљачу по засијаној њиви, јер нису имали волова ни коња да у дрљачу упрегну. То је било негдје пред одлазак њихов у војску.
Шездесетих година близанци нису служили ни у истој јединици, ни у исто вријеме, као касније. Махит је отишао у Ајдовшчину, а Захит, годину дана по Махиту, у Комижу. Ријеч Комижа је са Захитова позива за војску ушла у село. Нико није знао гдје је Комижа. Неко је рекао, неђе у Македонији, неко ју је смјестио у Словенију, а неко је рекао да је Комижа близу Пирота, „тамо ђе се израђују опанци пироћанци“.
Захит је отишао у војску, и барем двадесет дана није од Захита било ни јава ни гласа. А онда је, једнога дана међу данима, писмо стигло и поштар га је дао мени. То је било у школском дворишту, седам километара од куће. Поштар је, да не би увијек пјешачио, знао понекад свратити у школу и дати писма нама ђацима, који смо ионако пјешачили. Био је октобар 1961, и већ сам неколико писама био донио у село.
Оно Захитово је имало поштански жиг и на жигу је писало Комижа Вис. Чим сам стигао у село, однио сам писмо Захитовој кући. У том часу је у кући била само Бехџида. Она је била неписмена, и тражила је да јој писмо прочитам. Отворио сам га, она је сјела на столицу са три ноге и рекла, хајде, кажи ми све шта ми Захит пише, ништа немој да ми сакријеш. Нисам ни знао како се то нешто сакрива, а и да сам знао, не бих сакрио ништа, јер је и мене близанца задојила Бехџида, мајка близанаца Махита и Захита. Била ми је мајка по млијеку.
Почнем: „Драги моји родитељи и остали укућани, ево нађох мало времена да ви се јавим. Ово ђе ја служим то је усред мора на једно острво име му је Вис. Ово није ни близу Пирота до Пирота је одављен даље но одављен до Граба. Путовао сам шеснаест сахата од Београда до Сплита а у Сплит смо сви регрути уишли у лађу и лађа је ишла четири сахата док је дошла до овога острва Виса…“
Бехџида падне у плач: „Е куку мене, четири сахата лађе! Ада удавиће ми се дијете, а ђе нађоше да ми њега узму и одведу ми га у ту крмску Комижу, што га не узеше у Лудбрег ка Салиха, или у Ичиће ка Џиба, или у ону Хајдовшчину ка Махита, но ми га узеше у ту некаку Комижу, име јој се заборавило!“
Кад сам и сам отишао у војску, послије обуке нисам ишао у прекоманду, остао сам у Љубљани. Једнога дана, с јесени 1979, позвао ме капетан и казао како су у новој класи четворица војника неписмена, те ме одредио да их научим да читају и да пишу. Двојица су била Албанци, један с Косова, други из Македоније, један је био Србин и из неког села на Старој планини, а један је био Босанац, негдје даље од Травника. Тај се звао Џавид. Имао је само мајку, и мајка је имала само њега. Сва четворица мојих ученика су одмах прионули на бројеве и на слова, латинична и ћирилична. Трајало је преко мјесец дана, настава је била честа, чини ми се сваки други дан, по један сат у слободно вријеме. И суботом. Онда ме је једне недјеље у рано јутро Џавид замолио да одемо у војнички клуб, да ми нешто покаже. Попнемо се у поткровље, откључам клуб, привучемо двије столице до стола, и кад сједнемо, он из блузе извуче лист папира, пресавијен на четворо, и каже да је на њему урадио задатак који сам задао прије неки дан. Задатак је био да напишу некоме писмо, да видимо докле смо стигли са словима и ријечима.
Почнем: „Мила моја мајко ево сједох да ти напишем писмо ти ћеш наћи некога да ти га прочита а ја сам научио да пишем…“ Изговорим, па погледам Џавида, а он се ломи од плача. Јеца, рида момак од двадесет година! Полако, Џавиде, де ми реци што плачеш. Ево што, каже Џавид, не могу да вјерујем да је то што ми ти читаш баш оно што сам хтио да кажем мајци, и да сам јој то написао. То значи да ће јој и наш рођак прочитати исто као ти. Па опет зајеца. Тај Џавидов плач радости коју су му начинила његова слова нећу никад заборавити.
Прилика је да овим двама писмима додам и једно које је временски настало између њих, а било је написано на Сицилији и послано у Њемачку. Писала га је неписмена жена неписменом мужу гастарбајтеру. То писмо, у тексту под насловом „Поруке ‘одсјечених језика'“ налази се у књизи Гесуалда Буфалина La luce e il lutto (Свјетлост и жалост), и носи датум 2. 11. 1973. Фотографија тога листа с писмом је приложена уз овај текст. Писмо је на листу са линијама које смо у школи звали „великим“, састављено је у 12 редова. Започиње срцем погођеним стријелом и наставља се с четири мала цртежа у низу: жена и дјеца, вјеројатно. Даље, цртежи као да се усмјеравају на политичка питања (симболи крсташког штита и српа и чекића) и односе се на друге ствари које су повезане са свакодневном бригом о породици. На листу је укупно пет срца, можда да свако означи једног члана породице, а пећина са звијездом репатицом пред крај могла би значити: да се видимо за Божић. Жена пише бројеве, а слова не пише. Да би се знакови у сликама разумјели треба познавати односе и међусобни језик оних који се дописују. А њих знају само њих двоје: супруга и муж. Буфалино је о супружницима сазнао од сеоског апотекара, па је о писму написао:
„Прије неколико година – не много, важно је да се зна одмах – једно несвакидашње дописивање догодило се између двоје сицилијанских супружника, између њега који је емигрирао ради посла у Њемачку, и ње која је остала у селу да брине о старој свекрви и малој дјеци. Обоје неписмени и неради да дијеле своје тајне с неким вањским и можда похлепним писаром (било да су то изрази љубави или вијести о малој кућној економији), двоје супружника посегнули су за договореним језиком, системом сликовних знакова у низу, чије је значење разумљиво примаоцу.“
Онда је Буфалино писмо „превео“: Мила моја љубави, твоје мисли из далека пробадају моје срце, и пружам ти руке заједно с наше троје дјеце. Ми смо здраво и добро, ја и двоје старијих, а најмлађи је мало болестан, али није озбиљно. На претходно писмо које сам ти послала нисам добила одговор и патим због тога. Твоја мајка је болесна и налази се у болници, ја је посјећујем. Не брини, не идем празних руку; не идем ни сама, да не изазивам зле језике: прати ме средњи син, док најстарији чува најмлађег. Наше мало имање је поорано и засијано. Двојици ‘надничара’ сам платила 150.000 лира. Одржани су комунални избори. Гласала сам за Демокршћанску странку, како ме је наговорио жупник. Срп и Чекић су доживјели тежак пораз, као да су умрли, у мртвачком сандуку. Али било да побиједе једни или други, нама сиротињи је свеједно. Ништа се не мијења за нас сиромашне: копали смо јуче, има да копамо и сутра. Ове године су нам доста родиле маслине. Човјек и двоје дјеце које сам унајмила, једно да тресе маслине, друго да их скупља са земље, коштали су ме 27.000 лира. Још 12.000 лира сам дала за уљару. Добили смо толико уља да напунимо један велики и један мали ћуп. Могу добити садашњу цијену од 1.300 лира по литру. Далека љубави, моје срце мисли на тебе. Поготово сада, кад долази Божић, и кад бих вољела бити с тобом, срце уз срце. Шаљем ти велики загрљај, од мене и троје наших малишана. Довиђења, драга љубави, моје срце је твоје и вјерна сам ти, спојена с тобом као што су ова два наша прстена
Извор: Портал Новости
