Пише: Елис Бекташ
Већ годинама ме као авет прогања једна ријеч коју је један овдашњи литерат, чије име не наводим јер ми он више не може одговорити, изрекао у склопу рекламне акције поводом објављивања нове књиге. Та ријеч је меланхолија. Налупетао се тај овдашњи литерат, у настојању да не одудара од канонских императива овдашњег интелектуализма и културтрегерштва, и других глупости, али мени је лично тешко пала само та глупост са меланхолијом и са његовом тврдњом да од ње болујемо као од какве болести.
Сад ће неки међу вама казати да је овдашњи литерат у праву а други ће казати да можда није у праву али да то није ништа страшно и да му се таква ситница може халалити, а ја ћу вам ево одмах објаснити да су и једни и други у заблуди, а ево и зашто.
Прије свега, меланхолија је стање болести душе, али то ћемо оставити психолозима и психијатрима а ми ћемо погледати меланхолију у ширем смислу и одмах ћемо уочити да је то једно жаловито стање душе, препуно туге и носталгије у којој, за разлику од ваших одомаћених носталгија нема ничег шићарџијског. Све у свему, једно веома тегобно али и веома господствено стање душе.
Меланхолија је склона машти, али то није машта оптимисте или активисте који њоме истражује будућност. Машта меланхолије радије ће отићи у прошлости, али не са екскурзијом већ сама, као какав разорачарани љубавник или хаџија хоји више не зна чему иде обавити хаџилук. Или ће отићи у страну од овог нашег времена, у ону димензију у којој времена можда и има али у којој оно ништа не значи и у којој се њиме ништа не мјери.
Меланхолија свој мелем налази у естетици и то оној старинској, у којој се стапају хармонија и потрага за савршеним праузорима, а од ових нових естетика меланхолија ће и у огањ утећи ако нема гдје друго, само да нема никаквог посла са њиховом хистеричном хујом и бијесом, који су хуја и бијес сљедбеника тих естетика на саме себе и на властите испразности.
Меланхолију прати и страх као Купидон што прати љубавника, али то није страх од ружног догађаја нити страх од губитка нити било који други од шићарџијских страхова којима се здрава чељад препушта већ је то страх пред питањем смисла и сврхе, дакле оном које се клати на тараби између онтологије и метафизике. Та и таква меланхолија, господствена и ненаметљива, није дјелатна, она не позива на акцију, не очекује преокрете и преображаје, она не зна шта је рачун.
Било је оних којих су за Иблиса говорили да је меланхоличан, а ако то и јесте истина, он је меланхоличан могао бити само док је падао с небеса на земљу, а прије тога био је курчевит и дрчан, баш као ова разочарана чељад што вазда гања неку правду и коју овдашњи литерат зове меланхоличном. Ако те и такве меланхолије има у овом друштву, а ја не кажем ни да је има ни да је нема, она је невидљива и не знам гдје је њу овдашњи литерат могао срести и угледати нити знам како је уопште могао препознати ту мелахолију, кад он не само да не влада појмовним садржајима, већ у себи није имао ништа од праве господствености, а хињена господственост не зна препознати ни кад је доста а камоли да знаде препознати нешто тако аветасто као што је меланхолија. Господствен човјек не би скупљао похвале публике преко грбаче једне тако крхке, жалобне и несрећне појаве као што је меланхолија.
А они који кажу да овдашњем литерати треба халалити његово лупетање јер то у ствари нема неког већег значаја, е њима ћу одвратити да су у праву само за ову другу половину своје мисли, али да овдашњем литерати не треба халалити јер онда нећемо добити халал од књижевности кад нам дође вакат за селидбу на други свијет већ ће књижевност, кад хоџа упита – браћо, хоћемо ли му халалит? одговорити ријечима – де ефендија, зачепркај говно па да се разилазимо кућама.
Овдашњи литерат, као и његове друге еснафске колеге, настојао је да самога себе устоличи као мјеру памети и тог некаквог морала, не схватајући да морал и умјетност ако се случајно и сретну само презриво фркну једно на друго и продуже даље свак својим путем. Овдашњи литерати соле памет другима и још почесто као професори оцјењују дјецу и зато они немају право служити се ријечима као да су их нашли на путу или као да ријечи падају с грана у јавним парковима. Односно, имају то право, али уз његово упражњавање иду и одређене посљедице јер за разлику од умјетности и морала, право и одговорност увијек иду у шетњу руку под руку.
Писац има право радити с ријечима шта му је воља све док не пожели постати цитат и свјетионик друштву. Овдашњи литерати хоће ово потоње а ријечи користе као хећим који нечија плућа умјесто стетоскопом прегледа скалпелом или чак чекићем, а ви мени ево право и поштено рекните хоћете ли таквог хећима сматрати за правог и хоћете ли баш њему отићи да вас прегледа кад сутра кахнете или вас жигне у грудима. Знам да нећете јер видим да нисте махнити али де ми онда кажите што неки међу вама овдашње литерате сматрају правим писцима и свјетионицима кад они вазда клерикалним доцирањем и псеудомистичним паламуђењем засеру и оне ријетке реченице и стихове који им нису испали посве стерилни.
А ја вам све ово не говорим да бих вас потакнуо да окрећете леђа овдашњим литератима и да рушите храм овдашње књижевности, јер многи међу вама боље гуруе и бољи храм нису ни заслужили и ето вам их тамо, па ако хоћете и кући их водите, али нешто ми буде жао и књижевности и ријечи као што је меланхолија јер ми се чини да бих пукнуо од муке кад не бих нешто казао у њихову одбрану. Ако ми се не буде гадило, написаћу ја још штагод о лупетањима овдашњих литерата, а засад ће бити добро ако и ово будете могли разумјети.